Osvajač

Ovo je web novela koju sam započela na prethodnom forumu, a želim da je nastavim. Za sada ima 15 epizoda koje možete pročitati OVDE

Na ovoj temi nastavljamo sa 16. epizodom, biće postavljena do petka.

16. EPIZODA:



- Zadivljen sam Quintero, nisam znao da ste tako kreativni. Plan je ozbiljan, možda bi mogao i da uspe. - rekao je Bohechio nakon što mu je Alonso detaljnije objasnio plan.

- Možda? Ne Indijancu, mora da uspe. To je prilika koja se ne propušta, a ja ću bogato nagraditi svakoga ko mi bude pomogao da je iskoristim.

- Važi...Uredno ću Vas obaveštavati o pripremama za proslavu, bićete snabdeveni neophodnim informacijama. - rekao je Bohechio popevši se na svog konja.

- Bohechio?

- A?

- Nemojte ni pokušavati da me preveslate. Znate da se uzdam u Vašu lojalnost. - zapretio mu je Alonso suptilno.

Alonso je bio čovek od rizika, čemu je doprinela njegova neobuzdana ambicija. Kreiranje i sprovođenje planova koji su imali više šansi da
propadnu nego da uspeju bio mu je omiljeni sport. Uzdao se u to da će ga sreća pratiti.


*


- Zašto ćutite Hernane? Pitala sam Vas da li postoji nešto što ja ne znam, a ima veze sa guvernerom i mojom majkom. - insistirala je Julieta.

Mladi Cortes se svakodnevno suočavao sa iskušenjima, njegove vrline i vrednosti često su igrom sudbine nailazile na iskušenja i to su bili takvi
trenuci u kojima bi svaki izbor delovao pogrešno, opasno, neadekvatno...Ali, izbori su se morali praviti i odluke donositi, oni izbori i one odluke za
koje je Hernan smatrao da su najmanje štetni a najviše korisni.

- Mogao bih da Vam kažem da bezrazložno brinete, da su glasine o Nicolasu i Vašoj majci obične neistine, ali onda bih Vas lagao, što Vi ne zaslužujete Julieta. Bilo bi nepošteno sa moje strane, a na poštenje uzvratiti nepoštenjem bi bilo podlo. - govorio je Hernan pomalo drhtavim glasom.

- Znači, moja majka i guverner su...

- Da, oni su ljubavnici. Nicolas mi je maločas priznao, nadajući se mojoj podršci. Ali moju podršku za to neće dobiti.

- Ne mogu da verujem da je moja majka pala tako nisko...A i Quintero očigledno zna, zato i ima hrabrosti da provocira. Šta će se sada desiti sa mojom porodicom? Sve će se raspasti!

- Ne Julieta, ne mora ništa da se promeni. Ja znam da Vi želite da očuvate svoju porodicu, nećete da bude uništena i razjedinjena i ne mora da bude. Sam Nicolas mi je rekao da ni on ne želi da upropasti brak Vaših roditelja i svestan je svojih grešaka, a Vi svom ocu ne morate da prenesete ništa od ovoga što ste saznali.

- Alonso Quintero će...

- Quintero u suštini nema pojma. On blefira, provocira, voli da se igra sa tuđim živcima, vapi za pažnjom...I tu se njegov domet završava. Njegove reči nemaju težinu, ne brinite se. - tešio ju je Hernan oprezno, pazeći da se Julieti previše ne približi.

- Dobro Hernane...Hvala Vam na iskrenosti, ne znam kako da Vam se odužim. Niste svesni koliko mi znači to što ste smogli snagu da mi saopštite istinu.

- Pa, istina ume da zaboli, ali laž boli mnogo više. Da li biste voleli da Vas otpratim do Vaše rezidencije?

- Ne, nema potrebe, hvala. - odgovorila je Julieta i izašla pognute glave, ispraćena Hernanovim pogledom.


*


Bilo je rano jutro, Sunce se tek promolilo obećavajući lep i prijatan ostatak dana. Vazduh je bio svež, čist, a more mirno. Na stotine, a možda i na hiljade, putnika žurilo je da ne zakasni na prekookeansku plovidbu za Hispaniolu. Struktura migranata bila je šarolika, šarolikija nego u prethodnim odlascima, kao da su od sada svi Španci kojima se privremeno ili trajno napušta rodna zemlja dobili priliku da otplove u Novi svet.

Među njima se nalazila i Betina, mlada udovica nesnađenog Osvalda san Llorentea. Ona nije rešila da ode iz Španije iz zabave, interesa ili produženog odmora. Ona je morala da ode, da pobegne. Razlozi su jasni - život ili smrt.

- Vaše ime? - upitali su Betinu prilikom ukrcavanja na brod.

- Betina Larios... - izustila je Betina, izostavivši prezime koje je stekla udajom za Osvalda.

- A da, našao sam Vas na spisku. Vi ste polovinu iznosa uplatili, a drugu polovinu ćete odraditi na brodu, jel tako?

- Tako je, obavezala sam se na to.

- U redu, uđite.

Dok se Betina ukrcavala na brod, učinilo joj se da je ženski glas doziva, čula je svoje ime. Okrenula se i ugledala Lauru koja je trčala prema brodu sa jednim malim koferom u ruci.

- Betina, sačekaj me!

- Laura, drago mi je što si se predomislila.

- I meni je, donekle. - promrmljala je Laura.

- Ime?

- Laura Gomez. Nema me na spisku, nemojte me tražiti. Ako ima još slobodnih mesta, ja ću isto kao i moja prijateljica da uplatim pola, a pola da odradim na brodu. Može?

- Može. Dajte pola iznosa.

- Evo. - stavila je Laura dotičnom vrećicu zlatnika u ruke.

I tako su još neke osobe odlučile da istraže neistraženo, svaka vođena sopstvenim motivima i podstrecima. Živele su stvarnost o kojoj je Hernan Cortes maštao pre svih njih, za koju se on i izborio, posredno i nenapadno.


*


Nicolas je u svojoj rezidenciji primio uobičajenu i redovnu gošću, Katerinu Velasquez de Cuellar. Proveli su po ko zna koje veče u nizu zajedno. Nicolas je bio na visokoj funkciji u Hispanioli, imao je titulu, imanje i zavidan stepen moći odlučivanja, a sticao je i nova iskustva. Međutim, njegovim venama tekla je krv neobuzdanog bandita, onoga koji upada u nevolje i uživa u tome, kome to stoji i leži. Tajna, zabranjena veza sa Katerinom bila je plod Nicolasovog divljeg temperamenta koji ne zna za granice.

- Nicolase, Nicolase...Bezbroj puta sam obećavala sebi da ću prekinuti ovu ludost s tobom i nikako da ispunim obećanje.

- Suludo je, ali uzbudljivo. - govorio je Nicolas, ljubeći je po vratu.

- Sačekajte gospođice...

Sluškinja je išla za Julietom koja se nenajavljena pojavila u Nicolasovoj rezidenciji. Izgledala je odlučno, oštro, hodala je vojnički, ljutito.

- Julieta, šta ćeš ti ovde?! - uzviknula je Katerina.

- Nisam Vas očekivao Julieta, mogli ste se najaviti kako bi... - nervozan je bio Nicolas.

- Kako biste šta, guverneru? Kako biste se pobrinuli da Vas ne uhvatim u ljubavnom zanosu sa mojom majkom?

- Šta pričaš, kakve su ti to besmislice? Između guvernera i mene ne postoji ništa osim zajedničke saradnje u oblastima koje se tiču svih nas.

- Majko, nemojte da trošite vreme na poricanje nečega što mi je ionako već poznato. Pratila sam Vas, više od jednom. Zato sam i znala da ću Vas zateći pod guvernerovim krovom.

- Dosta je bilo Julieta, neću ti dozvoliti da praviš skandal. Idemo kući. - Katerina ju je uhvatila za ruku.

- Idem, ali prvo želim da razmenim koju reč sa gospodinom de Ovandom. Sačekajte me ispred. - odbrusila je Julieta, otrgavši se od Katerine.

- Katerina, molim Vas dajte mi par minuta sa Vašom ćerkom.

Katerina je izjurila napolje, vidno besna i uplašena. Nicolas i Julieta su ostali sami u salonu. Julieta mu je udarila šamar iz sve snage.

- Rekla sam majci, a reći ću i Vama Nicolase. Ne trudite se da poreknete nešto za šta već znam. Vi i moja majka ste ljubavnici i od toga ne treba praviti nauku. Stvar je prosta i jednostavna, ali ogavna. Moj otac Vam je pomogao da se snađete kada ste pristigli u Hispaniolu, da nije bilo njega i Hernana Cortesa Vi ne biste bili tu gde ste sada.

- Kako ste saznali? Zahvaljujući kome? Hernanu možda?

- Najmanje je važno kako sam saznala i na to pitanje ne planiram da Vam odgovorim. Ovde sam kako bih Vam postavila ultimatum koji bi Vam odgovaralo da prihvatite.

- Slušam Vas Julieta.

- Moj otac ne zna za vas dvoje, a da li će saznati ili neće zavisi od Vas. Ako ne prekinete viđanje sa mojom majkom, vaša afera postaće javna stvar. Udaljite se od nje, nađite drugu ženu ili više njih ili ćete izgubiti sve što ste postigli.

- Prihvatam, bilo šta što sam imao sa Vašom majkom možete smatrati prošlošću. Samo mi recite je li Hernan...

- Hernan nema nikakve veze sa ovim. I raduje me što ste pokazali da ipak imate nešto zdravog razuma. Doviđenja. - odsečno je rekla Julieta.


*


Silvia se vratila u Madrid kao udovica, noseći sa sobom tajnu o pravom uzroku Imanolove smrti. Saopštila je da je Imanol iznenadno dobio srčani udar od koga je i preminuo. Sahranila ga je u Malagi gde su bili na nesrećnoj reprizi medenog meseca, glumeći ožalošćenu suprugu koju je muževljeva smrt veoma potresla.

Primila je u svoju vilu Imanolovog bliskog saradnika gospodina Duquea, koji je bio Imanolova desna ruka i bio je upućen u sve Imanolove poslove i finansijsku situaciju. Morala je da zna kako i šta dalje.

- Gospodine Duque, izvolite sesti.

- Zahvaljujem Silvia. Još jednom želim da Vam izjavim saučešće, svi smo šokirani Imanolovom smrću. Bio je zdrav, jak, izdržljiv čovek...

- Dešava se, nažalost...Nego, razlog zašto mi je bilo bitno da dođete jeste ono što je ostalo iza mog muža. Imovina, poslovi, eventualni dugovi...Znate na šta mislim. Ja imam sina, ali on je još jako mali i naravno da ću ga slati u najbolje škole i gledati da ga osposobim za poslove kojima se njegov otac bavio. Ali, do toga ima dosta vremena. - Silvia je sa nestrpljenjem gledala da pređe na stvar.

- Razumem. Ovako, Vi nemate iskustva u onome čime se Imanol bavio i nema potrebe da ga sada stičete. To su poslovi iz oblasti trgovine koje ću ja nastaviti da vodim, kao što sam radio i dok je Imanol bio živ, s tim da će najveći procenat zarade biti Vaš, jer Vi ste njegova udovica. Vi slobodno uživajte u nasleđenoj imovini i ne brinite se ni za šta. Eventualno možete da izdajete ili prodate letnjikovce i manje vile koje je Imanol posedovao u nekoliko gradova u kraljevini, stekli biste dodatne prihode. Dugova nije imao, tako da ni za to ne treba da se brinete.

- Bili ste mi od pomoći gospodine Duque, verujem da mogu i ubuduće da računam na Vas.

- Podrazumeva se da možete. Za koji dan ću Vam dostaviti svu dokumentaciju koju treba da posedujete.

- Dogovoreno. Hvala na izdvojenom vremenu.

Silvia je bila prezadovoljna informacijama koje je dobila, to je ono čemu se nadala. Držala je konce u rukama, bogatstvo je pripadalo njoj, a Imanolova posesivnost i agresija su iščezle zajedno sa njim.

- Gospođo, znate li gde je otišla Vaša sestra? - pitala je Silviu jedna od sluškinja.

- Nemam pojma i ne zanima me. Uostalom, gde bi ona mogla da ode. Bordel je njen jedini dom.

- Otputovala je preko okeana, u Hispaniolu sa onom Vašom prijateljicom Betinom.

- Betina je moja bivša prijateljica, a ubeđena sam da će ih angažovati da rade kao prostitutke na brodu da zadovoljavaju putnike. Za bolje nisu. Hispaniola se sa njima neće usrećiti. A sada idi. - drsko je rekla Silvia, oteravši radoznalu sluškinju.


*


- Ovo pismo je stiglo za Vas iz Medellina. - Hernanu su predali pismo.

- Iz Medellina? Mora da je od mojih roditelja.

Hernan ga je otvorio i krenuo da čita. Na njegovom licu ocrtavala se neverica, šok, bol...Oči su mu zasuzile, a obrazi dobili bledu, sablasnu boju. Hladan znoj ga je oblio, slabost mu je obuzela celo telo. Služavka mu je javila da je Alonso Quintero došao i da želi da razgovara s njim oko Taino Indijanaca i proslave koja se polako bližila, te je pokušavao da prikrije koliko mu je loše i da pred nekim kao što je Alonso ne pokaže nikakvu ranjivost.

- Dobar dan Cortesu. Kako si? Izgledaš malo bledunjavo. Da nisi bolestan? - upitao ga je Alonso podrugljivo pružajući mu ruku.

- Zdravlje mi je odlično, divno što brineš Quintero. Rekoše mi da hoćeš da pričaš sa mnom o domicilnom stanovništvu i proslavi. Pa da čujem, šta pametno imaš da kažeš?

- Ne znam da li je pametno, ali odlučio sam da prihvatim većinski stav. Tvoj, Nicolasov, Diegov...Mada i dalje mislim da grešite što sa Indijancima želite na finjaka, samo što ja sam ne mogu protiv vetrenjača.

- I to je to? Hteo si da mi kažeš da se nećeš buniti protiv odluka većine? Quintero, sve i da kreneš da protestvuješ nećeš ništa postići, niti će te iko uzeti za ozbiljno, jer su tvoje ideje u suprotnosti sa svim mogućim normama i principima koje ne negujemo samo mi, nego i španska kruna.

- Dobro Hernane, dobro...Bar me pohvali što sam odustao od glumljenja crne ovce u društvu. Biću fin i učtiv na proslavi u Yaguani i tretiraću kraljicu Anakaonu kao da je prava kraljica.

- Ona je i jeste prava kraljica, ona je kraljica svom narodu, a prema nama se ophodi bolje nego što objektivno zaslužujemo.

- Guverner Nicolas de Ovando traži da Vas vidi. - javili su Hernanu.

- Zar i on sad? Recite mu da uđe, a ti Quintero možeš da ideš.

- Vidimo se mali. - arogantno se pozdravio Alonso, prošavši pored Nicolasa koji je bio ispred.

Nicolas je ušao u Hernanovu radnu sobu, ljutito zatvorivši vrata.

- Jesi li ti besan zbog nečega, šta ti je?

- Julieta zna za mene i Katerinu. Nije želela da mi odgovori na pitanje od koga je saznala, ali ja sam siguran da si joj ti rekao. Imaj petlju Hernane i priznaj da si me izdao.

- Da, ja sam rekao Julieti da ste ti i njena majka ljubavnici. Ali slušaj me dobro Nicolase, to nije bio akt izdaje. To je bio akt čiste svesti i zdrave pameti.

- Stvarno? Kako to? Kako otkrivanje tajne nekom trećem koju je sa tobom podelio tvoj najbolji prijatelj nije akt izdaje?! - urlao je Nicolas.

- Nije Nicolase, nisam te izdao! Ta tajna te je mogla koštati svega, odnosno mogla nas je koštati obojicu. Pričao sam sa Julietom i znam da je sada sve u redu, ona je održala obećanje koje ti je dala i neće nikome ništa reći, sve dok se ti budeš držao podalje od Katerine. Ali zamisli da je Julieta saznala od nekog drugog ili još gore, zamisli da je Diego saznao ili bilo ko drugi na bilo koji drugi način.

- Došlo bi do haosa, slažem se, ali bar bi mi ti ostao lojalan. Ovako si upropastio naše prijateljstvo.

- Nisam. Ovako sam sprečio da nam propadne sav trud koji smo uložili ili si već zaboravio kroz kakvu smo golgotu prošli zarad ekspedicije i odlaska u Novi svet? Znao sam šta radim, ja uvek znam zašto postupam na određeni način i znao sam da Julieta ne bi volela da joj se porodica raspadne. U njenim očima sam ispao pošten i korektan...

- A ja đubre. Svaka čast druže. - Nicolas je zakolutao očima.

- Bolje što si u Julietinim očima ispao đubre, nego da smo obojica ispali đubrad u očima njenog oca, jer bi nam u tom slučaju bilo oduzeto sve i bili bismo vraćeni u Španiju, na nivo od kog smo i krenuli, a bojim se da se sa te pozicije više nikada ne bismo ni pomerili. - samouvereno je govorio Hernan.

- U redu, recimo da si me ubedio, neka bude da ti opraštam.

- Moji roditelji su mrtvi. - iznenada je izgovorio Hernan.

- Šta?
- Dobio sam pismo iz Medellina. Bila je jaka oluja, vetar je rušio sve pred sobom i moji su poginuli u tom nevremenu.

- Žao mi je Hernane, ne mogu da verujem... - Nicolas ga je zagrlio.

- Vreme je novac, a tugovanje košta. Nema se vremena za tugu. - izustio je Hernan, obrisavši suzu koja mu je projurila niz lice.


*


U pokrajini Jaragua, delu današnje države Haiti, Taino Indijanci su sa ljubavlju obavljali pripreme za njihov veliki dan, njihov veliki praznik Dan zahvalnosti, na kome će prvi put ugostiti Evropljane, španske doseljenike drugačije kulture i običaja. Kraljica Anakaona je pripreme lično nadgledala, stalo joj je da sve bude savršeno tog dana. Osećala je moralnu obavezu da Cortesu, guverneru de Ovandu, porodici Velasquez de Cuellar i ostalim gostima pokaže da njen narod nije ograničen i neprijateljski nastrojen prema različitostima, ali da istovremeno ceni svoju kulturu koju ne bi prodao ni za šta.

- Anakaona, imate posetu. - obratio joj se jedan od njenih saradnika.

- Ometam li Vas? - upitao ju je Cesar, ulazeći laganim koracima u kraljičinu palatu.

- Ne Cesare, nipošto. Vi ste uvek dobrodošli. Kada ste stigli u Yaguanu?

- Jutros, smestio sam se u bohio i proveo sam celo popodne sa ljudima koji su dali svoj doprinos novoj poemi koju sam napisao specijalno za Dan zahvalnosti, inspirisali su me.

- Dakle, poema je iznenađenje, ne smem da je pročitam?

- Iznenađenje je. - rekao je Cesar stidljivo.

- Volim prijatna iznenađenja. Hoćete li nešto da pojedete, popijete...

- Ne, hvala. Samo sam hteo da Vas pozdravim i da Vas pitam da li ste čuli za novu turu brodova koja iz Španije uskoro treba da pristigne u Hispaniolu? Broj doseljenika je veliki, ne znam gde planiraju da ih smeste...Brine me da će pokušati da ih nasele ovde u pokrajini Vašeg naroda, iako su ranije obećali da neće.

- Znam, guverner de Ovando me je putem pisma obavestio o tome, uveravajući me da ne treba da brinem i da će Jaragua ostati netaknuta. Ja mu verujem.

- Verovati osvajačima je možda...Možda nije najbolja ideja. Šta ako...

- Sami ste rekli Cesare, oni su osvajači koji imaju sredstva, ljude i moć da urade šta god požele. Moj narod bi iz sukoba sa Vašim izašao kao gubitnik i verovatno bismo bili zbrisani sa lica zemlje. Sitna riba nikada nije uspela da pojede ajkulu.

- Shvatam da ste u strahu...

- Nije strah, u pitanju je borba za opstanak, a svako u borbi koristi oružje kojim raspolaže. Naše oružje je mir i poštovanje doseljenika. - Anakaona se držala svojih načela.


*


- Kaješ li se što si se ukrcala na ovaj brod sa mnom? - priupitala je Betina Lauru znatiželjno.

- Ne. A ti?

- Misliš da li se kajem što sam živa? Ne, jer za mene je ovo putovanje predstavljalo beg od smrti.

- I za mene na neki način. U bordelu se svašta može desiti, devojke s vremena na vreme nestanu i niko ih ne traži, nisu dovoljno važne. Haha...Kao da ću u Hispanioli biti važnija. - cinična je bila Laura.

- Bićemo dovoljno daleko od svega što nas asocira na ružne životne periode.

- Možda, a možda nas prati loša sreća, pa nam tamo bude još gore. Ne govorim ovo da bih nas ubila u pojam, ali ne smemo gajiti velika očekivanja.

- Izgleda da nikada neću naučiti. - uzdahnula je Betina.

- Šta to?

- Pa to za velika očekivanja, potajno ih imam.

- Imaju ih u suštini svi, samo neki priznaju, a neki ne.

- Utešila si me. - Betina se nasmejala.

Betina i Laura su pričale na palubi, razmenjivale su misli, brige i strahove. Zbližile su se tokom putovanja i uvidele da imaju dosta toga zajedničkog, osim Silvije. Obe su ukrcavanjem na brod napravile radikalnu promenu u svojoj dotadašnjoj rutini, napravile su preokret posle čega više ništa neće biti isto.


*


Zvanice su iz Santo Dominga i ostalih delova doseljenicima naseljene Hispaniole polazile za pokrajinu Jaragua na proslavu tamošnjeg Dana zahvalnosti. Koliko se Anakaonin narod spremao da ugosti Špance, toliko su se i Španci spremali za ovaj značajni i dugoočekivani događaj. Pažljivo su birali odeću i aksesoare, kočije kojima će da putuju, saputnike...Gledali su da ostave dobar utisak i pokažu da su na nivou zadatka.

- Pedro, ti ideš sa mnom ili...? - upitao ga je Hernan.

- Da, da, idem s tobom.

- Važi. U kočiji ima mesta za još jedno, možda će Nicolas sa nama.

- Nicolas je sinoć otputovao sa nekim ljudima, on kao guverner želi da stigne ranije u Yaguanu i pozdravi se sa kraljicom.

- Mogao mi je javiti, ali dobro...

- Da li bi ti imao nešto protiv ako bi sa nama pošao Alonso Quintero?

- Ozbiljan si? - bila je Hernanova reakcija.

- Vidi, znam da se vas dvojica baš i ne simpatišete...

- Najblaže rečeno.

- Međutim, u pitanju je specijalna prilika, probajte da ostavite konflikte po strani. I ti si sam rekao da... - ubeđivao ga je Pedro.

- Hajde, neka onda i Quintero pođe sa nama.

- Odlično, javiću mu.

- Vidim da sam te usrećio. Ti i Alonso ste dosta bliski, previše bliski za moj ukus. - dobacio je Hernan, na šta se Pedro kiselo nasmešio.

Porodica Velasquez de Cuellar je takođe bila spremna za polazak. Diego i Katerina kao srećan bračni par, Julieta kao ćerka uzbuđena zbog proslave na kakvoj nikad ranije nije bila i Cesar kao sin koga prisustvo doseljenika u indijanskoj pokrajini brine i plaši.

- Izgledaš božanstveno Katerina. - Diego joj je udelio kompliment.

- Potrudila sam se.

- Istina majko, izgledate prekrasno. Dobro je da ste konačno shvatili da je moj otac jedini muškarac za koga treba da se doterujete. - prošaputala joj je Julieta na uvo.

- Julieta, molim te.

- Sve u redu? - pitao je Diego, primetivši Katerinina i Julietina šaputanja.

- Naravno. Krećemo? - oglasila se Katerina.


*


Anakaona je stajala sa Bohechiom ispred svoje palate, posmatrajući svoj vredni narod koji je završavao sa poslednjim, finalnim pripremama i uređenjem za proslavu. Bohechio je polako ispijao crno vino iz pozlaćene čaše kakve se u Jaragui nisu mogle nabaviti.

- Bohechio, odakle ti ta čaša? Kupio si je od doseljenika?

- Jesam kraljice. Bio sam tvrdoglav i glup kada sam se protivio Vašoj odluci da sa Špancima ostvarite kvalitetnu komunikaciju, odbijao sam sve što dolazi od njih. Priznajem da sam pogrešio. Ali eto...danas pijem iz čaše koju sam od njih nabavio.

- Iskreno, nisam se nadala da ćeš promeniti mišljenje. - rekla je Anakaona, pogledavši ga direktno u oči.

- Da li je to opaska ili je...

- Nije opaska Bohechio, samo sam iznenađena.

- Imam osećaj da će proslava Dana zahvalnosti imati odličan ishod...za mnoge. - prokomentarisao je Bohechio vrlo tiho, znajući šta odličan ishod proslave u stvari znači.


* KRAJ 16. EPIZODE *