Stvarnoživotne misterije

Nisi divna osoba ako nekome "oprostiš"  i pustiš ga da prođe nekažnjeno, nego ako si odgovoran i spriječiš da se drugima desi zlo.

Apsolutno se slažem. To je civilizacijski princip od kojeg kreću da se razvijaju i sprovode promene u društvu. Ključan momenat je onaj u kojem pojedinac shvati da je deo tog društva i samim tim deo problema ili deo rešenja.

Naravno da je lakše gledati isključivo vlastite interese, negovati vlastitu dobrobit i pumpati sopstveni ego, živeti u balonu, držati se strogo ličnih filozofija. Ali ako je lakše ne znači da je bolje.

Mislim onako uopšteno, kao stav...nevezano za specifične situacije koje zahtevaju specifičan tretman.

Vezano za Autobiografiju koju sam čitala...Očekivala sam da će Agatha razjasniti onih 11 dana kada je nestala, ali to nije uopšte pominjala. Mnogi su pokušavali da to riješe i razbijali glavu oko toga,  napisana je  i knjiga i snimljeni su filmovi, ali ona je očito odlučila da kao pisac detektivskih romana i misterija ostavi jednu misteriju za sobom.

Naime, kada joj je prvi muž saopštio da se zaljubio u drugu i da želi razvod, jedne večeri je napustila kuću i nestala na 11 dana. Da ne bih pripričavala evo teksta.

Izvestavanje „Daily Mirror“-a tih dana u vreme nestanka Agate Kristi

Cinjenice su bile sledece: 03. decembra 1926. godine otisla je iz svoje kuce Styles, u Sunningdale, Berkshire, England, ostavivsi svoja kola u kvaru u Surrey hill-u 200 milja daleko od svog doma. Posle 11 dana intenzivne potrage nadjena je u banji „Harrogate Hydro“, sada „Old Swan Hotel“ u mestu Harrogate, Yorkshire, England. Nijedan biograf do sada nije uspeo da rekonstruise prva 24 sata njenog misterioznog nestanka. Jared Cade, autor knjige koja se bavi ovom temom, „Agatha Christie And The Eleven Missing Days“ sest godina je istrazivao samo ovaj detalj iz njenog zivota, razgovarajuci sa brojnim svedocima iz tog vremena. Po njegovom istrazivanju Agata je u petak, 03.12.1926. godine ujutru saznala od muza da namerava da se razvede i ozeni sa Nency. Kada je on to vece dosao kuci, ona je shvatila da on namerava da provede vikend sa svojom ljubavnicom i da je sa njenim brakom zaista gotovo. U 9.45 uvece, kada je Archi otisao na spavanje, poljubila je svoju zaspalu sestogodisnju cerku Rosalind, sisla i sela u svoj auto Morris Cowley i odvezla se u noc bez ijedne poruke bilo kome gde ide. Njen auto je pronadjen vec sutradan. Od tada pa narednih deset dana, sva britanska stampa, a i javnost brujala je samo o tome. Nagadjanja su bila brojna. Njen muz je policiji izjavio da on nije zabrinut za nju i da ona mora da vrsi neki eksperiment u vezi radnje romana na kome je radila tih dana. 14. decembra, samo sto je zvanicno osumnjicen da je ubio svoju zenu, ona je pronadjena u Harrogatu. Nije joj dozvoljavao kontakte sa novinarima i opravdavao je pricama da ima amneziju o proteklim danima i dogadjajima.

Ali ostaje cinjenica da se Agata prijavila u hotel tek 4.decembra kasno uvece i to pod drugim imenom, kao Mrs Teresa Neele. Gde je provela ceo taj dan od odlaska i kako je stigla tamo kada je njen auto pronadjen miljama udaljen od tog mesta? Njne muz Archibal je 14. decembra uvece otisao po nju i identifikovao je kao svoju zenu. Zajedno su otisli kod njene sestre u Madge Watts’ Mansion, Abney Hall, in Cheadle, Cheshire i sutradan, 15. decembra stampa je obavestena o tome da je poznata spisateljica pronadjena ziva i zdrava. Novinari koji su imali priliku da je vide togdana su izvestavali o njenom stanju – delovala je uplaseno i zbunjeno. Oni koji joj nisu bili naklonjeni izvestavali su da je to bio samo jos jedan njen trik, tj. nacin da poveca svoju popularnost i doprinese boljoj prodaji svojih knjiga. Agata nikada do kraja zivota nije oprostila novinarima zbog nacina na koji su izvestavali o tim danima i o njenom stanju, stvorivsi tako godinama zid izmedju sebe i njih. Davala je jako malo intervjua, uvek unapred insistirala da nece odgovarati na pitanja u vezi svog nestanka te 1926. godine i drzala od tada svoj privatni zivot daleko od ociju javnosti. Razvela se od Archibalda dve godine posle tih dogadjaja, a on se samo tri nedelje po razvodu ozenio sa Nency Neele. Tri godine posle njene smrti 1976. godine, kompanija Agatha Christie Ltd neuspesno je vodila spor protiv producenata filma „Agata“ zeleci da zabrani prvo snimanje, a zatim i prikazivanje filma koji je po njima bio prepun spekulacija, nestinito prikazanih dogadjaja i u negativnom kontekstu prikazivao poznatu knjizevnicu.

Pomenuti film

dalje spekulise na temu da je ona eventualno koristeci struju koja je zagrevala bazene za kupanje pokusala samoubistvo zbog muzevljeve (Timothy Dalton kao Pukovnik Archibald Christie) prevare i njegove odluke da se razvede i zapocne zivot sa svojom mladom prijateljicom Nency Neele (Celia Gregory).

Nailazila sam i na to da se u hotel prijavila upravom  pod imenom Nancy. Zapravo tih 10 dana nije problem. Vjerovatno se osamila u hotelu, plakala, ramišljala, davala sebi oduška... Nije mi do kraja jasno zašto je toliki problem to kako je stigla do hotela. Možda joj je neko stao, a nije da tada nije bilo javnog prevoza... Možda joj je neko od prijatelja priskočio i poveo je, neko ko je obećao da ništa neće reći...

Što se tiče amnezije koja se pominje, sudeći po onome što je pisala u Autobiografiji, vrlo je moguće da se možda zaista nije sjećala tog prvog dana nestanka. Naime, iste te godine joj je umrla majka što joj je, prirodno, jako teško palo. Njen muž nije bio u UK u to vrijeme te je to prošla sama. Otišla je u rodnu kuću Ashfield gdje je imala mnogo posla oko sređivanja sanduka, raskrčavanja i bacanja svega onoga što nije trebalo. Taj posao je trajao sedmicama i radila ga je sama. Osim što je fizički bilo naporno, sigurno joj je bilo teško proći kroz toliko uspomena na majku i baku. Muž nije dolazio kod nje vikendima, jer ne bi bilo isplativo tako da je u takvom periodu bila potpuno sama. U kakvom je stanju bila govori činjenica da se u jednom momentu, kada je trebala nešto potpisati, nije mogla sjetiti ni kako se zove. Jednom se nije sjetila kako se pali auto. I onda joj je došao dragi muž i saopštio da neće zajednički putovati u Italiju (kako su planirali) i da se zaljubio i hoće razvod. Apsolutno me ne bi čudilo da se od tolikog šoka i stresa zaista nije sjećala što se desilo. U tom slučaju je njen dolazak u udaljeni hotel zaista misterija.

S druge strane, taj njen nestanak se desio 03.decembra, a u knjizi opisuje da joj je muž saopštio vijest 04.avgusta (dan pred rođendan njihove ćerkice) što se ne poklapa sa onim što se misli - da se to sve desilo istog dana.

Wow, nisam znala detalje o Agatinom privremenom nestanku  

ali ona je očito odlučila da kao pisac detektivskih romana i misterija ostavi jednu misteriju za sobom.

To je po svoj prilici i išlo uz Agatu. Misterije koje je napisala nisu bile samo knjige, nego i deo nje kao osobe, nešto ličnije i prisnije, stil života. Svakako jeste upečatljiv detalj iz njene biografije, ljudima je intrigantan, a Agata je definitivno poznavala radoznalu ljudsku prirodu koja obožava da traga za odgovorima.

Nekako mi je poetično što je tih 11 dana ostalo pod velom tajne.

a Agata je definitivno poznavala radoznalu ljudsku prirodu koja obožava da traga za odgovorima.

Nekako mi je poetično što je tih 11 dana ostalo pod velom tajne.

Slažem se. Osim ako se zaista nije sjećala tih 11 dana (ili bar prvog dana), vjerujem da je namjerno to ostavila sakrivenim. Autobiografiju je pisala tokom 15 godina, a objavljena je posthumno (umrla je 10 godina nakon završetka pisanja) što govori da možda nije željela da se knjiga objavi dok je živa. Ako sam u pravu onda definitivno nije željela da otkrije tu tajnu ni nakon što umre.

Mnogo toga je otkrila, a to iz nekog razloga nije htjela. Dopada mi se ideja da je željela da ostavi neku malu misteriju za sobom.

Interesantno je da je misterija zapravo jednostavna (kako se prebacila od tačke A do tačke B i što je radila u hotelu) i da je upravo zbog toga mnoge ljude zakopkala.

Evo slučaja trovanja porodice Crydon 1928. i 1929. godine koji nikad nije rješen.

Prvo je 1928. godine otrovan zet da bi njegova smrt bila pripisana prirodnim uzrocima. Nakon manje od godinu dana otrovane su majka i sestra njegove žene. Tek je tada urađena autopsija prve žrtve i ustanovljeno je da je bilo u pitanju trovanje arsenikom.

Evo priče u detalje:

The unsolved poisoning of three victims in South Croydon, Surrey, during 1928 and ’29, involved two interrelated families, the Sydneys and the Duffs. No motive was ascertained in the crimes, and no suspect has ever been identified. It was such a difficult case that even Agatha Christie was invited to comment on the crime, and in a rare piece of journalism she wrote an article for the Sunday Chronicle, which was published on 11th August 1929.

The first of the victims was Edmund Creighton Duff, the Duff, the 59-year-old son-in-law of elderly Violet Sydney. Returning to his Croydon home on 26th April 1928 at the conclusion of a fishing holiday, Duff complained of nausea and leg cramps after eating supper. His condition worsened overnight, and he was pronounced dead the next day. A post-mortem yielded nothing sinister, and his death was certified as being due to “natural causes.”

Ten months later, on 14th February 1929, Vera Sydney, Violet’s 40-yearold daughter, remarked on feeling “seedy” after lunch. The cook, her mother and the family cat all suffered after sharing in the meal, but whereas they  recovered, Vera steadily declined and died on 16th February after hours of cramps and vomiting, which her physician blamed on “gastric influenza.” Violet Sydney was the last to go, falling ill after lunch less than a month later on 5th March. Already under medical supervision for her bereavement, she blamed her symptoms on a particularly “gritty” tonic prescribed by her doctor, but died only hours afterwards. An analysis of the medicine showed nothing out of place, and the cause of Violet’s death remained a mystery. She was buried, but rising speculation drove the surviving relatives to demand an investigation.

Violet and Vera Sydney were exhumed on 22nd March, and an autopsy revealed traces of arsenic in both bodies. Despite his widow’s protest, Edmund Duff was then exhumed on 15th May, and arsenic was also found, with the discrepancy from the original post-mortem explained away by a suggestion that doctors may have analysed organs from the wrong corpse in 1928.

Inquests on Duff and Vera Sydney attributed their deaths to murder by persons unknown, although there was insufficient evidence in the case of Violet Sydney to determine whether she was murdered or had committed suicide.

It was suggested that the victims must have been despatched by a family member. But who? Violet’s son, Thomas, was desperate to return to the USA with his American wife and may have felt trapped by his overbearing mother, and the cook who prepared the soup that killed Vera may have been involved. But the chief suspect was Edmund Duff’s widow, Grace. Local gossip suggested that she was having an affair with Dr. H. Beecher Jackson, the Croydon Coroner who compiled the evidence for all three of the deceased, and may have had a hand in the death of her husband and in covering up the facts of the case. Having got away with that murder, people said she then poisoned Vera and the matriarchal Violet for financial gain. Grace Duff died in 1973, and forty years later the triple murder remains unsolved.

Was this the perfect crime? Despite its notoriety at the time, it clearly foxed the investigators. In fact, Superintendent G. W. Cornish did not mention it at all in his memoir of murder cases from nearly forty years’ service, Cornish of Scotland Yard, which was published by Macmillan in 1935 and led directly to his commission  to write the commentaries in Six Against the Yard a year
later. Successful policemen probably did not feel very inspired by cases they could not solve.

Izgleda da je jedini razlog zbog kojeg se sumnjalo na udovicu taj što su jednostavno nisu imali na koga da sumnjaju. Nema informacija da li je ubica mogao biti neko spolja, mada kod trovanja je više vjerovatno da je neko od ukućana. Kako nema jasnog motiva nikad nije bilo ni pravih osumnjičenih.

Interesantan slučaj, indeed. Prvi put čujem za isti. A verujem da je u prošlim vremenima takvih slučajeva bilo dosta, samo nisu svi dospeli u javnost, ni (p)ostali predmet spekulacija i podrobnijih istraživanja decenijama (ili čak vekovima) kasnije.

Bogapitaj koliko je prirodnih smrti zaista bilo prirodno, pogotovo međ' pripadnicima visokog staleža  

Mislim, fiktivne misterije čija se radnja odvija u velikoj kući ugledne porodice u kojoj su i njeni članovi sumnjivi nisu nastale bez razloga i podloge. I to mi je tako tipično britanski  

Ok, nekada se umiralo od svega i svačega, ali opet...Nekada se malo lakše prolazilo nekažnjeno za sve i svašta. No, napredovali smo, nauka je napredovala, tako da se danas manje umire od svega i svačega, a teže se čovek može izvući odluči li da otruje par ljudi arsenom  

Kako nema jasnog motiva nikad nije bilo ni pravih osumnjičenih.

Da, nedostatak jasnog motiva je zastrašujuća situacija. Cela stvar je jezivija ukoliko se ne zna zašto je do nje uopšte došlo. Pitanje koje visi u vazduhu i vuče na sto strana, a ne vodi nikuda.

Što se tiče Grace, volela bih da nađem podatke o njenom kasnijem životu, kako je funkcionisala nakon tragičnog gubitka muža, sestre i majke. Pretpostavljam da je za nju to bilo veoma traumatično. Izgubiti tri bliske osobe u kratkom roku i to od trovanja arsenom...Tuga.

Isto važi i za brata joj Thomasa. Kako li se jadničak nosio sa gubicima?

Sad ozbiljno...Rekla bih da je prilično izvesno da je krivac jedno od njih dvoje - Grace ili Thomas. Ako bih morala da biram, ne bih znala koga da izaberem. Oboje su mi podjednako kritični.

Logički i sa aspekta motivacije, Grace se više ističe. Ali, kod Thomasa uočavam neku nonšalantnu proračunatost, vrlo prirodnu. Naišla sam na podatak da je njegovo ponašanje bilo sve samo ne sumnjivo, da je sarađivao sa policijom, da prosto nisu imali za šta da se uhvate kad je on u pitanju.

To može da znači da je a)nevin ili b)master manipulator koji je nastojao da suptilno frejmuje Grace za svoje zločine.

Inače, jedna od teorija u vezi Thomasovog užurbanog povratka u Ameriku 1929. godine kaže da je savetovan od strane policije da napusti zemlju zbog Grace iliti zbog opasnosti od Grace.

Kao, nisu uspeli da dokažu da je Grace ubica, tako da je ona ostala na slobodi i samim tim je predstavljala opasnost i po Thomasa, pa je onda bilo najbolje da Thomas ode što dalje i postane nedostupan smrtonosnom arsenu.

Nzm šta da mislim o tome, nije nemoguće da je dobio takav savet ili da je sam došao do zaključka da bi mogao biti sledeća žrtva, ali mi je sumanuto da nadležni organi štite potencijalnu žrtvu tako što joj savetuju da beži, umesto da...ono, ulože napor u razotkrivanje, hapšenje i procesuiranje zločinca  

Plus, ako je strah od Graceinih narednih poteza bio toliko veliki da se samouvereno smatralo da Thomas nije bezbedan u UK, to bi značilo da su indicije o njenoj umešanosti u trovanja bile čvršće i značajnije nego što je na prvi pogled delovalo, što za sobom povlači pitanje zašto se na finalnom rasvetljavanju slučaja nije marljivije i do kraja radilo.

A ako izbacimo i Thomasa i Grace iz jednačine i pretpostavimo da je trovač neko treće lice, onda jbg. Može biti i budistički monah sa Tajlanda kome je dunulo da potruje par Engleza

Hoću reći, slažem se da se kod trovanja treba fokusirati na neposrednu okolinu i najbliže osobe.

Bogapitaj koliko je prirodnih smrti zaista bilo prirodno, pogotovo međ' pripadnicima visokog staleža

Pa da. Evo recimo Edmundova smrt bi prošla kao prirodna da nisu 10 mjeseci kasnije umrle njegova tašta i svastika. Čak ni njima nisu odmah radili autopsiju nego su ekshumirane. Baš me zanima kako je došlo do toga.  Neko je postao sumnjičav, ali zašto tek 17 odnosno 34 dana nakon smrti Violet i Vere?

Izgubiti tri bliske osobe u kratkom roku i to od trovanja arsenom...Tuga.

Isto važi i za brata joj Thomasa. Kako li se jadničak nosio sa gubicima?

I plus nošenje sa tim da su osumnjičeni (ako su nevini).

Plus, ako je strah od Graceinih narednih poteza bio toliko veliki da se samouvereno smatralo da Thomas nije bezbedan u UK, to bi značilo da su indicije o njenoj umešanosti u trovanja bile čvršće i značajnije nego što je na prvi pogled delovalo, što za sobom povlači pitanje zašto se na finalnom rasvetljavanju slučaja nije marljivije i do kraja radilo.

Postoji slučajevi kad se zločin ne može dokazati, ali ako su  bili sigurni da je ona ubica do te mjere da su brata savjetovali da se odseli, onda mora da su imali neke dokaze.

Nema podataka da li je još neko bio u kući, bio u posjeti i slično, ako nije, onda je gotovo izvjesno da je neko od njih dvoje kriv. A smatra se da je otrov uglavnom žensko oružje mada to ne može biti argument da bi se u nekoga sumnjalo.  Ako nije niko sa strane, a nisu ni Grace ni Thomas, onda je možda Violet odlučila da izvrši dvostruko ubistvo i samoubistvo, što je opet suludo misliti.

Baš me zanima kako je došlo do toga.  Neko je postao sumnjičav, ali zašto tek 17 odnosno 34 dana nakon smrti Violet i Vere?

Pretpostavljam da Edmundova smrt nije izazvala sumnje ili bar ne tolike da se pokrenu ikakve akcije u tom pogledu.

Smrt Vere je bila hmm...specifična, te su srodnici počeli da razmišljaju u pravcu mogućnosti da dotična nije umrla prirodnom smrću, a Violetina smrt je vrv zacementirala ideju da se u okviru tog domaćinstva dešava nešto čudno što zahteva dublje preispitivanje.

Možda je nekoliko njih (srodnika) međusobno razmenjivalo mišljenja i dogovaralo se da li i šta mogu da preduzmu kako bi razjasnili nedoumice, da li da prijave, da li da podele sa nadležnim organima svoje sumnje itd.

Ono što ne uspevam nikako da nađem jesu podaci o tim srodnicima. Ko su oni tačno bili, u kakvom su odnosu bili sa žrtvama? Gde su živeli i koliko su se često viđali sa žrtvama? Kako su se slagali sa Grace i/ili sa Thomasom? Šta se desilo sa njima kasnije tj. kakvim su životima živeli?

Bilo bi korisno imati te podatke, čisto da se formira jasnija slika o akterima i potencijalnim akterima događaja.

onda je možda Violet odlučila da izvrši dvostruko ubistvo i samoubistvo, što je opet suludo misliti.

Postoji i teorija da je Edmundov i Gracein sin John izvršio ubistva, ali i to je samo teorija. Ne znam koliko je John tada imao godina, čini mi se da je bio tinejdžer

Pronašla sam jednu interesantnu misteriju iz ubistvo u malom engleskom gradiću kategorije, sa Agata Kristi/Midsomer Murders vajbom. Totalno je u tom fazonu, s tim da se ovaj zločin odigrao u malom irskom gradiću, al' to je to u suštini.

* Postoji dosta članaka, teorija i dokumentaraca o ovom slučaju, ali ja ću svojim rečima napisati sve što smatram bitnim i provući po koju ideju i misao u vezi sa tim.

Francuska televizijska producentkinja Sophie Toscan du Plantier ubijena je 23. decembra 1996. godine u irskom selu Toormore (pripada gradu Schull, okrug West Cork), gde je imala svoju kuću i gde je relativno često dolazila na odmor iz Francuske.

Malo o žrtvi...

Sophie je, dakle, bila tv producentkinja iz Pariza, rođena 1957. godine. Imala je jednog sina iz prvog braka, ali se navodi da je bila samohrana majka, što će reći da njen bivši muž očigledno nije učestvovao u odgajanju deteta. Ne znam, nisam našla nikakve detaljnije podatke o njenom prvom mužu.

Kasnije je upoznala uglednog i poznatog francuskog filmskog producenta Daniela Toscana du Plantiera, koji je bio stariji od nje oko 16 godina i udala se za njega 1991.

Daniel je bio čovek koji je voleo velika okupljanja, gomile ljudi, reflektore i sve što popularnost, slava i uticaj donose. Sophie je, sa druge strane, preferirala samoću, vreme za sebe, strogu privatnost i manje energičan životni ritam.

Kao tinejdžerka je često putovala u Irsku i zavolela je tu zemlju, tako da je 1993. godine kupila kuću u već pomenutom irskom selu Toormore. Tamo je odlazila na odmor od užurbanog pariskog života i poslovnih obaveza i uglavnom je putovala sa svojim sinom.

Međutim, 20. decembra 1996. je otputovala u Toormore sama. Njen sin Pierre-Louis je tada imao 15 godina i verovatno mu više nije bilo zanimljivo da putuje sa mamom u irsko selo. Ono što mnogi kažu da je bilo neobično za Sophie jeste to što je zvala rođake i prijatelje da idu s njom, ali svi su bili zauzeti...što poslom, što pripremama za Božić.

Sophie nikada ranije nije "vukla za rukav" nikoga da putuje s njom, pogotovo ne kada ide u svoju oazu mira u Irskoj. Da li se plašila nekoga, da li je zato tražila da neko ide s njom? A ako se plašila da ide, zašto je otišla?

Takođe se govorilo da je u tom periodu imala bračnih problema, da joj odnos sa Danielom nije bio najsjajniji.

Uglavnom, plan joj je bio da provede par dana u Irskoj, pa da se za Božić vrati u Pariz.

Sudeći po informacijama, 20. i 21. decembar su za Sophie protekli uobičajeno i niko nije primetio ništa neobično. Iznajmila je auto, išla je u kupovinu, podizala novac sa bankomata, razgovarala preko telefona sa kućepaziteljkom, sa Danielom...

Narednog dana, 22. decembra, stvari postaju hm...zanimljive. Naime, Sophie je odlučila da poseti Three Castle Head ruševine, gde je navodno videla ženu u belom, što ju je uplašilo i to je rekla svojim prijateljima.

Prema irskim mitovima i legendama, ko u tim ruševinama vidi tog duha, tu ženu u belom ili štagod - uskoro će umreti. I eto, Sophie ju je videla i narednog jutra (23. decembra) u 10 ujutru je pronađena mrtva u blizini svoje kuće.

Pre nego li pređem na samo ubistvo, malo ću se zadržati na momentu sa famoznim duhom i onome što zaista stoji iza Sophinog navodnog susreta sa istim.

Odmah da kažem da ne verujem u takve pojave, ne verujem u susrete sa duhovima, ni u kojekakva predviđanja. Možda grešim, ali ne verujem. Stoga ću navesti opcije koje smatram dovoljno racionalnim i logičnim.

a) Sophie uopšte nije rekla da je videla bilo šta u ruševinama.

Najjednostavnije i najlogičnije objašnjenje je da je namerno puštena priča o Sophinom susretu sa duhom koji prema irskoj mitologiji donosi smrt, iz razloga marketinške prirode (da se zainteresuju i privuku turisti i time se zaradi na turizmu).

Ljude to generalno privlači i čini mi se da su uspeli u datoj nameri, pošto turisti u većem broju dolaze da posete koliko mesto na kojem je Sophino telo nađeno, toliko i "opasne" ruševine.

b) Sophie se učinilo da je videla duha.

Recimo da Sophie jeste rekla da je videla nešto što ju je uznemirilo, ali to nije bio duh, nego je moguće da je znala za te pričice od pre i onda joj se mozak poigrao sa očima, te je u strahu videla ono čega nema ili je viđeno preuveličala. Dešava se kad smo zastrašeni predubeđenjima.

c) Sophie je videla nekoga ko se namerno prerušio u duha.

E sad, ovo je slabo verovatna teorija, isuviše komplikovana u praksi, ali mi je pala na pamet. Podelila bih je na dve opcije.

Prva opcija je da se neka od njenih tamošnjih prijateljica iz zezanja namerno prerušila u ženu u belom, znajući da će i kada će Sophie obići to mesto. Razlog je bio to - bezazleno zezanje sa Sophie, bez loših namera.

Druga i komplikovanija opcija je da se u duha namerno prerušila osoba koja je ubila Sophie ili je odigrala ulogu saučesnika ili pomagača u Sophinom ubistvu, mada u ovom slučaju ne vidim koja bi bila poenta prerušavanja, osim eventualnog poigravanja sa žrtvinom psihom pre ubistva.

Svakako mi je ta opcija preterana i previše filmska da bi odgovarala stvarnoživotnim mogućnostima. A i ne poklapa se sa ostalim segmentima zločina.

Elem, ubistvo...

23. decembra ujutru oko 10 sati je pronađeno Sophino beživotno telo, u blizini njene kuće kod ograde.

Telo je pronašla Sophina komšinica Shirley Forster. Kažu da je Sophino telo bilo toliko unakaženo da Shirley nije mogla sa sigurnošću da prepozna da je to Sophie  

Piše da je Sophie ubijena nizom udaraca u predelu glave, lica i torzoa. U pitanju je preko 50 udaraca. Jedno od pretpostavljenih oružja je i masivni betonski blok.

Sophie je divljački ubijena, životinjski, razorno, udarana je predmetima koji ne spadaju u konvencionalno nego u alternativno oružje, koje se koristi kada se pri ruci nema ništa drugo i kada ubistvo nije unapred planirano.

Ipak, zbunjuje potpuno odsustvo DNK materijala, osim Sophinog. Ni na mestu zločina, ni u kući nije pronađen tuđi DNK. Zašto? Mislim, ako se ubica pobrinuo da ne ostavi tragove, valjda bi se pobrinuo i da ubistvo izvrši malo pogodnijim oružjem od betonskog bloka. Odnosno, isplanirao je da ne ostavi tragove, a nije isplanirao čime će i kako će izvršiti zločin?

Jednostavno se ne poklapaju odsustvo tuđeg DNK materijala i način izvršenja ubistva. Ali ajde, možda je istina što se piše za sposobnost i ažurnost irske policije i opremu kojom se raspolaže. Možda DNK nije nađen zato što se nije imalo kapaciteta za procedure tog tipa  

Nadležni smatraju da je napad izvršen u kući (premda u kući nije bilo nikakvih tragova zločina, ni indicija da se odigralo ikakvo nasilje), pa je Sophie istrčala napolje, ubica ju je sustigao i ubio. Zvuči donekle logično, a opet...

Spominju se i tragovi Sophine krvi na spoljnoj strani brave na ulaznim vratima kuće. Da li je pokušala da otvori vrata i uđe unutra bežeći od napadača, ali nije uspela iz nekog razloga? Vrata su bila zaključana? Kako, ako je napad započeo u kući? Ko bi ih zaključao i kada?

Pitanje i ujedno problem je to što je zaključeno da se ubistvo dogodilo između 11 uveče i 10 ujutru, bilo kada u tom vremenskom rasponu. A to je ogroman vremenski raspon, tako da se nameće dilema da li je Sophie ubijena u toku noći ili možda ipak rano ujutru?

Kad joj je telo nađeno, na sebi je imala neki duks, helanke i čizme. Ako je sedela i kulirala uveče u kući čisto sumnjam da je bila obuvena i čisto sumnjam da bi stigla da se obuje dok je ubica napada.

Ja mislim da se napad odigravao isključivo napolju, bio on večernji ili jutarnji.

Moja teorijica:

I) Sophie je napadnuta uveče/u noći.

Sedela je sama kući, kulirala, pila vino. Čula je napolju neke zvukove, obula je čizme, izašla napolje da vidi šta se to čuje i zaključala ulazna vrata. Zatekla je ubicu u blizini i onda je napadnuta. Bežala je u pravcu svoje kuće i u panici pokušavala da otključa vrata iste, ali ju je ubica sustigao i sprečio, te je opet potrčala nizbrdo gde je konačno savladana i ubijena kod ograde.

II) Sophie je napadnuta u ranim jutarnjim satima.

Ustala je rano, obukla se, obula čizme i izašla napolje da prošeta. Ulazna vrata je zaključala. Dalje sve isto (naišla na ubicu, on je napao, pokušala da pobegne nazad u kuću, nije uspela, savladana kod ograde i ubijena).

Razlika između noćne i jutarnje teorije je u tome što mislim da je u prvom slučaju ubica namenski hteo da dođe kod nje, da je bio tu zbog nje, da vidi nju. Ne znači da mu je prva i glavna namera bila ubistvo, ali Sophie mu jeste bila nekakav cilj.

Bio pijan, pa poželeo da se smuva s njom, ona ga odbila i on je ubio? Moguće.

U drugom slučaju (manje verovatnom, tho) je Sophie ispala kolateralna šteta. Da nije videla nešto što nije trebala da vidi, pa je ućutkana? Nečiju ljubavnu aferu, trgovanje drogom, bilo šta? Možda.

Enivejz, misterija ko je ubio Sophie se brzo pretvorila u prosto pitanje da li je Ian Bailey ubio Sophie ili ne.

Jer, glavni osumnjičeni i (po mišljenju većine) jedini krivac za ubistvo je lokalni novinar Ian Bailey. Optužbe na račun Baileya nisu tu tek tako. Više činjenica ide u prilog teoriji da je on ubica.

Počev od toga da je znao detalje o mestu zločina pre svih, da je znao da je žrtva Francuskinja pre svih, da je pisao članke o žrtvi predstavljajući je kao kurvu, da je imao ogrebotine po rukama dan nakon zločina, da je navodno viđen kako je pratio žrtvu u dugom i crnom kaputu dan-dva pre zločina, da je (ponovo navodno) spaljivao neku odeću u svom dvorištu neposredno nakon zločina i da je nekoliko meseci ranije osuđen za porodično nasilje nad svojom devojkom/ženom Jules...koja je, btw, ostala uz njega.

Ian i Jules su privedeni zbog Sophinog ubistva u februaru 1997. godine, ali su pušteni u nedostatku dokaza.

Ianov alibi je klimav, jako klimav. Njegovo ponašanje krajnje upitno. Pritom se priča da je u par navrata u alkoholisanom stanju priznavao ljudima da je ubio Sophie, da joj je prosuo mozak i tako. Da li su i koliko su takvi navodi istiniti, ne znam.

Ianu Baileyu je suđeno u Francuskoj u odsustvu i osuđen je na 25 godina zatvora, ali to praktično nema odgovarajuću težinu, jer je Irska dva ili tri puta odbila da izruči Baileya Francuskoj. Bailey i dan danas živi u tom irskom gradiću, a njegova povezanost sa zločinom nije dokazana.

Da li lično verujem da je Ian Bailey ubica? Otprilike. Uklapa se u velikoj meri, ima logike, ima smisla, čvrsta je podloga na kojoj stoje teorije o njegovoj krivici.

Čovek je nasilničko đubre i alkoholičar željan pažnje i reklo bi se da uživa u optužbama kojima ga obasipaju. Voli da ga intervjuišu. Voli kada se o njemu diskutuje, makar u negativnom svetlu.

Uprkos tome mi neke stvari štrče, odudaraju, izazivaju sumnju i zato je za mene ubistvo Sophie Toscan du Plantier i dalje jedna misterija sa rupama i neodgovorenim pitanjima.

Btw, Sophin muž Daniel je, za razliku od Sophinih roditelja, odbio da dođe u Irsku i zvanično identifikuje njeno telo. Rekao je da želi da je pamti živu, veselu, nasmejanu. I još...

After her death, Daniel gave police a statement about his wife, saying she was an “young, impulsive woman” who “feared nothing” and had “a strict moral code.” He added, however, that “like all couples, disputes arose because Sophie was not an easy person to live with.”

Oženio se ponovo (po četvrti put) 1998. godine i dobio je dvoje dece. Msm, odmah posle ubistva se preselio kod buduće najnovije supruge, al' su sa venčanjem sačekali iz poštovanja prema pokojnoj Sophie, kao i da ne bi šokirali javnost  

He admitted that he was living with a young woman who was expecting a child, saying: "You have to respond to death with life."

Wow!  

Daniel je umro 2003. godine od srčanog udara.

A njen sin Pierre-Louis je oženjen i ima dvoje dece, od kojih je jedno ćerka po imenu Sophie i on je ubeđen da mu je Bailey ubio majku.

As for Sophie’s only son, Pierre Louis, he has said he will never stop fighting to get Ian Bailey convicted of her murder. He’s convinced of Bailey’s guilt and continues to be affected by the event. As he told the Times this month, “I’m still in shock [...] It was violent and it will never go away.”

I moli sve ljude iz područja na kojem je Sophie ubijena da sa nadležnim organima podele svaku informaciju koja bi mogla biti korisna za Baileyevo procesuiranje u Irskoj.

Totalno je u tom fazonu, s tim da se ovaj zločin odigrao u malom irskom gradiću, al' to je to u suštini.

Baš jeste.

Ono što mnogi kažu da je bilo neobično za Sophie jeste to što je zvala rođake i prijatelje da idu s njom, ali svi su bili zauzeti...što poslom, što pripremama za Božić.

Sophie nikada ranije nije "vukla za rukav" nikoga da putuje s njom, pogotovo ne kada ide u svoju oazu mira u Irskoj

Ne vjerujem da je ovo slučajnost. Nije nemoguće, ali bila bi baš velika slučajnost.

Zanimljive su mi tvoje teorije. Slažem se da je prva najvjerovatnija jer su ljudi skloni da plasiraju takve priče, a neki čak i pronalaze zadovoljstvo u njima.

Ali ajde, možda je istina što se piše za sposobnost i ažurnost irske policije i opremu kojom se raspolaže. Možda DNK nije nađen zato što se nije imalo kapaciteta za procedure tog tipa

Ovo mi je logičnije nego da DNK materijala nije bilo. Ili se radilo o ozbiljnom zataškavanju (u prilog čemu bi išla i izmišljena priča da je vidjela duha).

You have to respond to death with life.

Pa prelijepo.

U drugom slučaju (manje verovatnom, tho) je Sophie ispala kolateralna šteta. Da nije videla nešto što nije trebala da vidi, pa je ućutkana? Nečiju ljubavnu aferu, trgovanje drogom, bilo šta? Možda.

Mislim da je ipak ona bila meta ubice. Način na koji je ubijena ide u prilog tome da je ubica gajio neka osjećanja prema njoj (mržnja, patološka ljubav...) Malo mi je vjerovatno da bi neko toliko unakazio nekoga koga nije znao ili ga je ubio iz nehata.

Nije mi jasno koji bi motiv Ian imao da je ubije. A dokazi su opet nedovoljno ubjedljivi iako upućuju da je on mogući ubuca.

Žao mi je njenog sina. Tolike godine bola, frustracije, neznanja i nepravde