Filmska tema

23 ličnosti?!

Da, ima ih 23, ali nisu sve prikazane. Prikazano je njih 6-7, što je i dalje mnogo i zahtevno za jednog glumca.

Npr, tu je "Barry" (pozitivan i odvažan lik koji se trudi da uradi ispravnu stvar), pa "Dennis" (jezivi perfekcionista koji je kidnapovao devojke), pa "Jade" (istripovana tinejdžerka), pa "gđica Patricia" (kulturna starija žena)...

Zaboravila sam da spomenem da je film Split u stvari drugi deo Unbreakable trilogije. Prvi deo Unbreakable (2000) i treći deo Glass (2019) nisam gledala i ne privlače me nešto posebno, ali sam pročitala da je Kevin (lik sa poremećajem ličnosti) prisutan i u Glass-u i da se tamo pojavljuju još neke od njegovih ličnosti.

Pogledala sam Barbie u bioskopu, pa da podelim utiske.

Priznajem da sam zbunjena, ne znam da li mi se film suštinski dopao ili ne. Tu sam negde između, ali me je naveo na razmišljanje, analiziranje i raščlanjivanje, što znači da me nije ostavio ravnodušnom, a to je svakako plus.

* Napominjem da ovo nije film za decu. Zahteva određeni stepen zrelosti, društvene svesti i poznavanja društvenih prilika da bi se mogao pratiti.

Režirala ga je Greta Gerwig, poznata po projektima koji se tiču feminističke tematike, tematike rodne (ne)ravnopravnosti, ugnjetavanja ženskih prava...I Barbie nije izuzetak. Odrađen je u komedija-drama iliti dramedija žanru i začinjen je očiglednom satirom.

U filmu postoje dva univerzuma - Barbieland i Real World. U arteficijalnom Barbielandu, gde živi glavna/stereotipna Barbie i ostale Barbike i Ken(ovi), sve je u nijansama roze, uvek je sunčano, svi su stalno raspoloženi i nasmejani i savršeni. Koliko je taj svet u stvari veštački, vidi se u sceni kada se Barbie "tušira" (a nigde vode) i kada "pije kafu" (a nigde kafe u šoljici).

I što je najvažnije - u Barbielandu vlada matrijarhat, vladaju žene, žene donose odluke i žene mogu da budu šta god požele...osim nesavršena ljudska bića sa manama, nesigurnostima i strahovima.

U tome leži paradoks navodne ženske svemoći i prevlasti, da možeš da budeš uspešna i nezavisna, ali da bi ti se to računalo ti moraš da zadovoljiš norme koje idu dalje od patrijarhalnih, a to su norme kakve je kreirao kapitalistički sistem (koje jesu donekle povezane sa patrijarhatom i sa konzumerizmom). One se svode na prodaju lažnog sjaja i nametnute perfekcije.

Ja sam to shvatila kao kritiku dobro poznatog i toksičnog girlboss narativa o ženskoj dominaciji koji uspešno ignoriše stvarne probleme običnih žena čije su životne okolnosti i ne tako glamurozne.

Realno, girlboss feminizam ili korporativni feminizam jeste toksičan i nije ništa drugo do produžena ruka modernizovanog patrijarhata i jedan od glavnih saveznika eksploatatorske prirode kapitalizma.

Sećam se da sam jednom negativno prokomentarisala ekspanziju "jakih protagonistkinja" u telenovelama, glavnih junakinja koje su jake i dominantne, kao da imitiraju alfa-mužjake.

E, to bi otprilike bilo to. Glorifikacija tradicionalnih muških osobina, pri čemu se vrednim smatra samo ono što se poklapa sa hijerarhijskim principima u patrijarhatu.

Podrazumeva se i da "jaki ženski likovi" fizički moraju da budu atraktivni, da se ispuni fantazija o ženama idealnim za muške oči koje pritom zavređuju poštovanje, jer se ponašaju kao ekvivalenti (po patrijarhalnim standardima) pravog muškarca, a ne kao žene sa inferiornim ženskim karakternim osobinama.

Sa druge strane, kada Barbie i Ken dospeju u Real World oni uviđaju da je situacija drugačija u poređenju sa njihovim Barbielandom. U RW su žene potlačene, nezaštićene, dok muškarci na svim poljima dominiraju.

Ja lično imam problem sa predstavljanjem sveta u 2023. godini u razvijenoj državi na takav jedan zastareo način, zato što to prosto nije tačno i ne odgovara realnosti.

Ok, jasno mi je da tu ima namernog karikiranja i preterivanja i da su hteli da naprave kontrast između matrijarhata i patrijarhata, ali nije mi ispalo uverljivo. Ne u današnjem, aktuelnom vremenu u kojem žene mogu da grade karijeru i u istoj daleko doguraju.

Patrijarhat nije nestao, ali je suptilniji u razvijenom delu planete, namazaniji, perfidniji. Bilo bi bolje da su ga takvim prikazali. Opet, kapiram zašto nisu.

Na kraju krajeva, poenta je bila da se dođe do sukoba između Barbika (žena) i Kenova (muškaraca) u kojem Kenovi pokušavaju da budu alfa-mužjaci i preuzmu vlast, a Barbike isto igraju patrijarhalno-kapitalističko-makijavelističke zavadi, pa vladaj igre.

Oba tabora greše i oba tabora naposletku dolaze do zaključka da je okej biti ljudsko biće, da je okej preispitivati se, tražiti sebe i svoje mesto pod Suncem, da je okej imati emocije i pokazati ih. Da je okej osećati.

Barbie ostaje da živi u Real World, dobija ime i prezime, dobija identitet i ranjivost svojstvenu osobi od krvi i mesa, a gubi plastično blještavilo, status savršene lutke i uverenje da je samostalni subjekt, a zapravo je bila objekat društvenih očekivanja. Odabrala je teži ali iskustveno bogatiji put, umesto ušuškanosti u roze plastiku gde nema izazova i prepreka.

Kao što sam već rekla, nisam sigurna da li mi se film svideo u "sigurno ću ga reprizirati" obimu, manjkalo mi je suptilnosti i doze realizma prilikom obrađivanja teme današnjeg oblika patrijarhata, manjkalo mi je i kompleksnosti na polju m-ž odnosa u ovom društvu. Previše objašnjavanja publici rečima, premalo prikazivanja delima. Konačna poenta se izgubila u svemu tome.

Ali ga cenim i cenim Gretinu kreativnost i glumu Margot Robbie (koja je rođena za ulogu glavne Barbike, s obzirom na to da je prelepa, talentovana i ekspresivna kao glumica). A Ryan Gosling u ulozi Kena mi je super zabavan i šarmantan.

Film je vizuelno zanimljiv. Vidi se da je dosta uloženo u izgradnju Barbielanda, u outfite, u oživljavanje te specifične atmosfere koja prati utopijsko savršenstvo obojeno u pink. Ma pravi letnji blokbaster.

Naravno, možemo da prodiskutujemo i o tome koliko je licemerno praviti film koji nešto kritikuje, a onda zarađivati beskonačno mnogo novca na onome što se kritikuje. Msm, marketing za Barbie film je bio ozbiljan, uz šta skače i potražnja i samim tim prodaja stvarčica sa Barbie logom. No, to je neka druga tema.

Ocena 7/10.

Uskoro ponovo idem u bioskop da gledam Nolanovog Oppenheimera

U tome leži paradoks navodne ženske svemoći i prevlasti, da možeš da budeš uspešna i nezavisna, ali da bi ti se to računalo ti moraš da zadovoljiš norme koje idu dalje od patrijarhalnih, a to su norme kakve je kreirao kapitalistički sistem (koje jesu donekle povezane sa patrijarhatom i sa konzumerizmom). One se svode na prodaju lažnog sjaja i nametnute perfekcije.

Što opet zahtjeva da živiš pod pritiskom da se ispune tuđa očekivanja i da opet ne možeš biti to što jesi = živo biće od krvi i mesa koje može samostalno da živi, griješi  i odlučuje.

Podrazumeva se i da "jaki ženski likovi" fizički moraju da budu atraktivni, da se ispuni fantazija o ženama idealnim za muške oči koje pritom zavređuju poštovanje, jer se ponašaju kao ekvivalenti (po patrijarhalnim standardima) pravog muškarca, a ne kao žene sa inferiornim ženskim karakternim osobinama.

što vodi ka neizostavnom zaključku

da  

girlboss feminizam ili korporativni feminizam jeste toksičan i nije ništa drugo do produžena ruka modernizovanog patrijarhata i jedan od glavnih saveznika eksploatatorske prirode kapitalizma.

Ja sam odgledala neke ljetne reprize, a od novih filmova sam pogledala:

Fractured (2019)

Dopao mi se, pogotovo početak i dio dokle se ne rastanu prije "odlaska na skener".Tačno sam poželjela da ostatak filma ide istim tempom, da nađu motel, jedu, nastave put i sve ostalo. Od kad on "shvati" da su njih dvije nestale, pa do konačnog raspleta mi je bilo i malo dosadnjikavih momenata npr. oni koji uključuju akciju/jurnjavu i slično. Kada se uključila psihijatrica počinjem da vjerujem osoblju, a ne njemu iako sam se već pribojala, iz tvog opisa, rješenja da je sve umislio. Ipak nisam ni slutila kakav će biti kraj i da ih on svo vrijeme voza u prtljažniku. Kakva banalna tragedija! Plus čovjek koga je ukrao sa operacionog stola i koji će očigledno umrijeti. Baš me je pogodio kraj. Posebno mi je upečatljiva scena kada u retrovizoru vidimo da nikoga iza ne sjedi.

Sljedeća dva sam pogledala ranije još nego nikako da prokomentarišem.

The Bodyguard (1992)

Zanimao me je oduvijek, više zbog Whitney i Kevina Costnera nego same priče. Dakle, lijepo je pogledati film zbog njih dvoje, zbog malog uvida kako izgledaju filmska i muzička industrija i zbog pjesme I will always love you. Inače tek sam tokom filma otkrila da je ta pjesma obrada, uvijek sam mislila da je originalna od Whitney. Pomenuću jednu simpatičnu scenu kada Rachel (Whitney) govori Franku (Costner) da će nekad htjeti da izađe na sudar i da dovede nekog u sobu, ali pošto je on kao njen tjelohranitelj stalno prati to je neizvodivo i da je onda rješenje da izađe s njim na sudar.    To mi je baš bilo slatko.

What's love got to do with it (1993)

Film o počecima Tine Turner, njenom braku i životu sa Ikeom. Pogodio me je kad uzmem u obzir da je to neka žena sve prošla u stvarnosti. Već je prva scena jaka kada mala Tina pjeva u crkvenom horu, te je izbace zato što je pokazatelj svega što će kasnije proći dok sa 44 godine nije samostalno uspjela.

Ana, zaboravila sam ti nakon serije preporučiti dokumentarac Being Poirot (2013).

Kada se uključila psihijatrica počinjem da vjerujem osoblju, a ne njemu iako sam se već pribojala, iz tvog opisa, rješenja da je sve umislio.

Da, ja sam se nadala da će rasplet ići u nekom drugom/ređe viđenom pravcu. Recimo, trgovina ljudskim organima ili tako nešto. Čak je i bila izgrađena solidna osnova za takav scenario. Ali dobro...

Ipak nisam ni slutila kakav će biti kraj i da ih on svo vrijeme voza u prtljažniku.

Ni ja nisam pogodila gde su tela, samo sam skontala da njih dve definitivno nisu kročile u tu bolnicu i da su po svoj prilici mrtve.

Ana, zaboravila sam ti nakon serije preporučiti dokumentarac Being Poirot (2013).

Stavljam ga na listu  

Pogledala sam i Oppenheimera.

Nolan mi je jedan od onih režisera čiji filmovi mogu da mi se dopadnu ili ne dopadnu, ali je neosporno da je njegov pristup temama koje obrađuje uvek originalan, jedinstven i nekako drčan.

Ne plaši se da eksperimentiše, kombinuje različite tehnike, ubacuje kontroverzne koncepte...Nekad mu to uspe i napravi remek-delo, a nekad ne.

Za Oppenheimera mislim da mu je do sada to najzrelije i najkoherentnije ostvarenje, ali ujedno i najsloženije i najteže za realizaciju. Jedan događaj ili jednu seriju događaja je trebalo predstaviti iz više uglova, počev od vizije, ideje i ambicije samog Oppenheimera i kompleksnosti njegovih moralnih dilema.

Oppenheimer je biografska istorijska triler-drama i bavi se razvojem nuklearnog naoružanja za vreme Drugog svetskog rata, u čijem se središtu nalazi američki naučnik/fizičar (jevrejskog porekla) J. Robert Oppenheimer. Poznat je i kao otac atomske bombe (Hirošima i Nagasaki, helouuu) što mu je donelo slavu, popularnost i priznanje.

O Drugom svetskom ratu je snimljeno jako puno filmova. Klasičnih ratnih, drama, trilera, akcionih...A zajedničko im je to da se u većini slučajeva radnja vrti oko negativaca, oko Hitlera i nacista, oko njihovih saveznika, oko zemalja koje su podržavale tadašnju Nemačku i oko žrtava tog opresivnog režima.

Međutim, Oppenheimer je izuzetak, jer se usuđuje da preispita odluke koje su donosili pozitivci i heroji Drugog svetskog rata.

Gađanje Hirošime i Nagasakija atomskim bombama je oduvek opravdavano kao neophodan potez kojim je rat napokon okončan i bez kojeg bi Japanci nastavili da se bore, pa bi napali Ameriku, pa...

Ali, koliko je to zapravo tačno, a koliko je deo pažljivo iskonstruisanog opravdanja za javnost? Da li su atomske bombe zaista morale biti bačene na dva japanska grada?

E, film suptilno otvara ta pitanja. Otvara i pitanja korisnosti preventivnog posedovanja nuklearnog oružja, što lako može da sklizne u štetnost po čitavu planetu.

A otvara i pitanja političkih mreža koje se pletu iza kulisa i kako nečemu progresivnom poput nauke ne treba mnogo da padne u ruke politike, te bude iskorišteno u političke i druge interesne svrhe.

Stilski me film podseća na "Blonde", ima tih sanjalačkih scena, provučenih kroz filter nadreale. Kao da posmatraš dešavanja očima glavnog lika, kao da si u njegovoj glavi. Takav sam osećaj imala i sa likom Marilyn M. u "Blonde." Pomalo konfuzno i haotično, a opet neverovatno realistično.

Cillian Murphy je izneo lik Oppenheimera za Oscara (ne bi me čudilo da bude nominovan za isti). Bio je izvanredan. Pohvalila bih i Emily Blunt koja je glumila njegovu ženu Kitty i Roberta Downey Jr. u ulozi Oppenheimerovog rivala Straussa.

Uglavnom, kao što već napisah, mislim da je ovo Nolanov najkompletniji uradak u kojem je pokazao i talenat i kreativnost i petlju i sposobnost da jednu razgranatu i opširnu temu skroji po meri nepretencioznog filmskog spektakla  

Ocena 9.5/10.

Da, ja sam se nadala da će rasplet ići u nekom drugom/ređe viđenom pravcu. Recimo, trgovina ljudskim organima ili tako nešto. Čak je i bila izgrađena solidna osnova za takav scenario. Ali dobro...

To bi se i meni više svidjelo. I sa happy endom Ali je bilo jasno da nema ništa od toga I da film i mene podsjeća na tu stariji eru trilera

Odgledah Contratiempo (2016) i ne pamtim kad sam se zadnji put toliko oduševila nekim trilerom da ga stavim na listu omiljenih. Španski filmovi mi obično ne legnu, ali ovaj i više nego jeste. Za desetku je. Svaki momenat je pun dinamike i iščekivanja što će dalje biti, a s druge strane ima jedan lagani tempo taman da gledaocu postepeno legnu otkrića i preokreti. Ono što mi se još dopalo je odsustvo akcije, juranjave i pucnjave na kraju što se obično desi u trilerima neposredno nakon otkrivanja istine. Kraj me je baš zapanjio, uopšte nije predvidiv i baš sam pod utiskom! Preporučujem

Odgledah Contratiempo (2016) i ne pamtim kad sam se zadnji put toliko oduševila nekim trilerom da ga stavim na listu omiljenih.

Deluje mi poznato, ali nisam sigurna da li sam ga gledala   Uzeću ga u obzir, svakako.

I ja sam pogledala par filmova dok sam bila na odmoru.

He's Just Not That Into You (2009) je ljubavna dramedija i bavi se isprepletanim i komplikovanim ljubavnim odnosima između nekoliko osoba koje su međusobno povezane na raznim relacijama.

Film nije ništa posebno u smislu kvaliteta, ali je opuštajući i sa dobrom glumačkom postavom (Jennifer Aniston, Drew Barrymore, Scarlett Johansson, Jennifer Connelly, Ben Affleck, Bradley Cooper)...

Ocena 7/10.

The Uninvited (2009) mi se jako dopao. U pitanju je psihološki horor/triler i toplo ga preporučujem.

Radi se o mladoj devojci Anni koja izlazi iz psihijatrijske ustanove u kojoj je provela 10 meseci i u koju je smeštena nakon što je pokušala da izvrši samoubistvo kao reakciju na gubitak (smrtno bolesne) majke u požaru.

Po dolasku kući saznaje da je njen otac u vezi sa bolničarkom Rachel, koja je brinula o njenoj majci i da planiraju i venčanje. Tu je i Annina starija sestra Alex sa kojom Anna deli sumnje o Rachelinim pravim namerama i eventualnoj mogućnosti umešanosti dotične u stradanje njihove majke u požaru.

Anna inače ima rupe u memoriji, ne seća se požara ni ostalih događaja iz tog perioda, tako da je i to deo misterije.

Rasplet delimično mogu da naslute svi koji su se nagledali filmova ovog žanra. Međutim, nije samo u tome stvar, već u kompletnoj atmosferi. Atmosfera konfuzije, neizvesnosti, nesigurnosti...Mi pratimo dešavanja iz Annine perspektive, a nemamo pojma koliko ta perspektiva odgovara realnosti. A ni Anna to ne zna.

Ocena 8.5/10.

Influencer (2022) je letnji triler-horor koji takođe preporučujem. Tbh, moja očekivanja od ovog filma su bila niska. Delovao mi je kao generični i jeftini TV triler. Drago mi je da sam pogrešila.

Ukratko, američka influenserka Madison otputuje na Tajland i tamo joj je bio smor, iako je na društvenim mrežama prezentovala drugačiju sliku.

Igrom slučaja upoznaje misterioznu devojku po imenu (ili nadimku? ili pseudonimu?) CW sa kojom počinje da se druži i uživa i upoznaje lepote Tajlanda. Ali, onda za Madison sve kreće nizbrdo, što je prekasno shvatila.

Ne bih da detaljišem o toku radnje, ni da spojlujem, pa ću se tu zaustaviti. Samo ću da kažem da je film uzbudljiv i uznemirujući istovremeno. Dotiče se i tematike društvenih mreža, influenserske kulture i psiholoških profila ljudi koji su deo toga.

Ocena 9/10.

I Ticket to Paradise (2022) koji mi je baš legao u jednom od toplih letnjih dana. Pomalo podseća na slatkaste, šećerne, pastelno obojene romantične komedijice iz ranih 2000ih godina, što mi se dopalo.

G. Clooney i J. Roberts super funkcionišu zajedno na ekranu, a Kaitlyn Dever (što je glumila njihovu ćerku) mi je vrlo dopadljiva i glumački perspektivna, a već sam je gledala u nekolicini filmova.

Ocena 7.5/10.

Deluje mi poznato, ali nisam sigurna da li sam ga gledala

Vjerujem da bi ga zapamtila da jesi

The Uninvited (2009)

Uzimam u obzir. Dobrih trilera nikad previše.

I Ticket to Paradise (2022) koji mi je baš legao u jednom od toplih letnjih dana.

Ja sam ga već dva puta reprizirala Ne znam jesu li mi divniji Julia i George ili lokacije. Realno filmu ne bih dala šansu da nije njih dvoje. Malo je reći da su pun pogodak zajedno

a Kaitlyn Dever (što je glumila njihovu ćerku) mi je vrlo dopadljiva i glumački perspektivna, a već sam je gledala u nekolicini filmova.

Ja sam je gledala u seriji Unbelievable (2019) i tu je bila odlična.


Da na spisku trilera dodam još jedan:

Fracture (2007) Sigurno ću ga ponoviti. Ne znam je li mi genijalnija gluma Anthony Hopkinsa ili sam njegov lik, Ted Crawford. Dakle, izuzetno hladnokrvan i inteligentan čovjek, istovremeno te zastrušuje i intrigira. Radnja nije predvidiva, što je najbitnije. Svo vrijeme je jedna stvar neobjašnjiva, a na kraju je objašnjenje jednostavno, a genijalno.

Vjerujem da bi ga zapamtila da jesi

Da, definitivno ga nisam gledala. Uskoro hoću, tho.

Fracture (2007)

I njega bih mogla.

E, izašao je A Haunting in Venice (adaptacija Agatine Noći veštica), sigurna sam da si oduševljena tom činjenicom  Negde sam pročitala da su ubacili i elemente natprirodnog  

Svakako nastavljaju da upropaštavaju i Poaroa kao lika i priče u kojima se on pojavljuje, a mislim da se neće ovde zaustaviti.

No, da pređemo na lepše teme. Ove godine će izaći nekoliko obećavajućih filmova. Jaki sinopsisi, dobar izbor glumačke ekipe i talentovani režiseri. A to su...

Killers of the Flower Moon (izlazi 20. oktobra), western krimi-drama u Scorseseovoj režiji, sa Leom DiCapriom u glavnoj ulozi. Radnja smeštena u prošlosti, neka ubistva se pominju...Očekujem dosta od ove priče.

May December (izlazi 17. novembra), drama sa Natalie Portman i Julianne Moore u glavnim ulogama. Radi se o glumici koja istražuje život žene koju treba da glumi u filmu.

Napoleon (izlazi 22. novembra), istorijska drama o Napoleonu Bonaparti koju je režirao Ridley Scott, sa Joaquinom Phoenixom u glavnoj ulozi. Ovo se ne propušta! Film o Napoleonu, a još ga igra Joaquin Phoenix!  

Saltburn (izlazi 24. novembra), psihološki triler u režiji Emerald Fennell. Svideo mi se Emeraldin "Promising Young Woman", pa bih zato dala šansu i ovom filmu.

Eileen (izlazi 1. decembra), isto psiho-triler čija je radnja smeštena u 60e godine prošlog veka. Čini mi se da će se raditi o toksičnom odnosu između dva ženska lika od kojih je jedan manipulativan i sa skrivenim namerama.

Poor Things (izlazi 8. decembra), crna komedija/fantazija u režiji Yorgosa Lanthimosa. Film deluje totalno bizarno, kao i svi Yorgosovi uostalom. Ali me zanima kakav će biti.