Protiv vremena

Vozio sam auto dok je Ana sedela pored mene na mestu suvozača. Krenuli smo na ručak u moj nekadašnji porodični dom. Tamo sada živi sam moj otac, poznati beogradski biznismen Branko Petrović. Moj i njegov odnos nikada nije bio savršen ali se dodatno pogoršao onog dana kada sam rešio da se oženim Anom. On je nikako nije prihvatao za snajku. Šta da vam kaže, oduvek je bio klasista. Svi koji nisu imali privilegiju da kao ona od samog rodjenja plivaju u lovi za njega su bili niža klasa. Na to treba dodati da sam zbog Ane raskinuo dugogodišnju vezu i veridbu sa Tatjanom, koja je inače ćerka očevog najboljeg prijatelja i poslovnog partnera. Nikako nije podržavao odluku da ženu poput nje ostavim zbog nekoga kao što je moja današnja supruga. Tatjana je za njega bila snajka za poželeti. Mlada, lepa, obrazovana, bogata, iz dobre porodice. To su kriterijumi koje po mišljenju mog oca mora da ispunjava savršena žena. Kad smo kod Tatjane, ništa od navedenog ni ja sam ne mogu da joj osporim. Ona je divna žena sa kojom sam proveo prelep period svog života. Voleo sam je. Ili sam bar mislio da je to ljubav. Ali onda sam upoznao Anu i shvatio da je prava ljubav nešto mnogo jače. Moj otac je poprilično namazan čovek. Nije onaj tip koji će u javnosti reći nešto loše za bilo koga, pa ni za samu Anu. Čak ni njoj samoj nikada nije otvoreno rekao šta zapravo misli o njoj. Ali je to radio na idirektan način. Od prvog dana je isticao samo njenu lepotu, kao da je to njen jedini kvalitet. Sećam se da mi je jednog dana rekao: „Ako ništa drugo bar je lepa i lepo će se slikati sa tobom na svim bitnim dogadjajima.“ Kakvo tužno razmišljanje. I ako je zapretio da neće doći na naše venčanje, naravno da se pojavio. Ali znam da to nije uradio zbog nas. Uradio je to jer se plašio skandala koji će medju našim poznanicima izazvati svojim nepojavljivanjem. A on se čitavog života drži jedne rečenice, nije važno ko smo i kakvi smo, nego ono što predstavljamo javnosti. A za javnost mi smo savršena porodica a bilo smo sve samo ne to. Posle našeg venčanja jedan period gotovo da se nismo ni vidjali. Ali vremenom su stvari koliko toliko došle na svoje. Ponovo smo uspostavili kontakt. Više je to bilo iz neke učtivosti jer ipak je on moj otac a ja sam njegov sin. Valjda se i on sam pomirio sa tim da je za snajku dobio ženu koja je ispunila moje a ne njegove lične kriterijume. Mada i dalje je koristio svaku priliku da potkači Anu. I ona mu je svaki put prećutala. Ali danas neće to uraditi. Danas smo pošli sa namerom da ostvarimo jednu od njenih želja. Prošlo je nedelju dana od kada je Ana sastavila svoju listu. U medjuvremenu dala je otkaz, svi u firmu su bili iznenadjeni tom odlukom. Ja sam u svojoj firmi najavio da me narednih par meseci neće biti. Nismo nikome ništa objašnjavali jer smo se dogovorili da nikome nećemo reći za njenu bolest. Ne još uvek.


Stigli smo ispred moje porodične kuće. Prelepa vila na Dedinju. To je kuća u kojoj sam odrastao. U kojoj sam izgovorio prve reči. Napravio prve korake. Kuća u kojoj sam proveo prelepe trenutke svog detinjstva sa svojom majkom. Bilo je lepih trenutaka i sa ocem, doduše znatno manje. Prosto on nije jedan od onih očeva koji je znao da sedne na pod i poigra se sa sinom. Njegov fazon je više bio da izvadi štos novčanica i kaže majci da me odvede u prodavnicu igračaka i kupi mi šta god poželim. On je tako pokazivao svoju ljubav. Šta sve kriju zidovi ove na prvi pogled zaista lepe kuće. Za javnost bili smo savršena porodica. Ali zapravo smo bili sve samo ne to. Majka se trudila što duže vremena da me zaštiti od njihovih problema. Medjutim, kako sam rastao počeo sam da primećujem razne stvari. Njihove žučne svadje su se čule bez obzira na to što smo živeli na preko 500 savršeno uredjenih kvadrata. Vika, dreka i majčine suze se čuju kako u 50 tako i 500 kvadrata. U sreći i tugi svi smo isti. I bogati i siromašni. Onda je došao i taj dan kada sam ga video kako je prvi put udario moju majku. Postavio sam se izmedju njih dvoje. I mislim da se tada i on sam malo postideo. Čudan je on čovek, ne mogu reći da je najgori otac na svetu ali je daleko od najboljeg. Svašta sam proživeo u toj kući, kako i ne bi kada sam u njoj proveo 25 godina života. Sa toliko sam se odselio i započeo zajednički život sa Tatjanom. Uz pomoć majčinog nasledstva pokrenuo sam sopstveni biznis koji sam uspešno razvio. Mada, moram priznati da mi je pomogao malo i otac svojim vezama. Pa to je valjda donekle i normalno.


Sedeli smo za ogromnim trpezarijskim stolom. Ako se ne varam za isti može da sedne 16 osoba. A nas je troje, sada samo troje. Moja majka već 5 godina više nije sa nama. Umrla je nakon duge borbe sa rakom. A sada sam u situaciji da čekam da mi prokleta bolest uzme još jednu voljenu ženu. Ne, neću sad da mislim o tome. Obećao sam Ani da će ova tri meseca biti ispunjena samo srećom. Mada, moram vam priznati da sam se nekoliko puta za ovih nedelju dana osamio i krišom isplakao. Jednom davno na moje pitanje kako da prepoznam pravu ljubav moja baka mi je odgovorila: „Kada se budeš dvoumio da li je neka žena ona prava, samo pomisli na to kako bi se osećao da nje sutra nema. Ako ne možeš da zamisliš svoj život bez nje onda je ona ta.“ Tek sada shvatam te njene reči. Ni ne trudim se da zamišljam svoj život bez Ane. Prosto se ne usudjujem.

Ručak je tekao kao i obično. Vladala je neka napeta atmosfera. Ubičajeno. Prosto se oseća u vazduhu ta netrpeljivost koju moj otac gaji prema mojoj supruzi. Ali moram priznati da je danas još ni jednom nije uvredio, čak ni indirektno. Rekao mi je da je čuo da sam najavio u firmi da me neko vreme neće biti. Potvrdno sam dogovorio na njegove tvrdnje. Kada me je pitao zbog čega, samo sam mu kratko objasnio da smo Ana i ja odličili da malo putujemo. Bio je sumnjičav. Ali sam ga ubedio da je sve u redu. Kada je dobio potvrdu da je navodno sve kako trebao krenuo je sa svojim otrovnim strelicama.

„Jesi li čuo da je Tatjana trudna?“, upitao je kao grom iz vedra neba

Zbunio sam se na trenutak. Nisam čuo za tu vest. Poslednje što znam o njoj jeste da se pre par meseci udala i preselila da živi u Pariz.

„Ne, nisam čuo.“
„E pa trudna je. I to čeka muško dete.“
„Drago mi je zbog nje.“

Bio sam siguran šta sledi. I suviše dobro sam ga poznavao. I da, pogledao je pravo u moju suprugu i upitao je upravo ono što mi je samo nekoliko sekundi pre toga i prošlo kroz glavu.

„A vi? Kad vi planirate da mi podarite unuče?“
„Kada mi budemo to želeli. A možda i nikada.“

Deca su svakako bila u našim planovima. Ne još uvek jer smo smatrali da oboje imamo da uradimo još neke stvari pre tako važne životne odluke. Mislili smo da nigde nećemo zakasniti i da je čitav život pred nama. A sada, sada shvatam koliko je zapravo tačna ona „Mi planiramo a onaj gore se smeje.“ Ana i ja se nikada nećemo ostvariti u ulozi roditelja. Nemamo više vremena za to.

Moj otac je bio vidno izenadjen Aninim odgovorom.  Čak se zagrcnuo komadom mesa koji je baš u tom trenutku krenuo da proguta.

„Jel vam se to možda ne svidja odgovor?! Srećom pa sam navikla da vam se mnogo toga kod mene ne dopada.“
„Ne, samo sam... Nisam hteo da...“
„Nikada vi ništa niste hteli. Dosta mi vas je više. Svaki put ista priča. Jel mogu ja jednom da dodjem u ovu kuću a da ne spomenete Tatjanu? Nemam ništa protiv žene, čak je ni ne poznajem. Mislim da se i ona pomirila sa tim da je Ivanova i njena priča odavno završena. Nastavila je žena dalje. Udala se. Eto sada čujem da je trudna. Ivan i ona su pluskvamperfekat, davno prošlo vreme. Pomirite se konačno sa tim da sam vaša snaja ja a ne ona.“

Pogledao je besno u mom pravcu i upitao me:

„Zar ćeš da dozvoliš da ovako razgovara sa mnom i mojoj rodjenoj kući?!“

Nisam hteo da se mešam. Ovo je njen trenutak. Onaj koji je toliko dugo čekala. Trenutak da kaže sve što misli. Verovatno poslednja šansa da to učini. Na kraju krajeva zaslužio je svaku njenu reč. Apsolutno sam se slagao sa njom.

„Vaša kuća. Vaša firma. Vaš novac. A sve to niste stekli sami već dobili po rodjenju. Da ste se sami borili kao ja i uspeli u životu pa da vam se divim. A vi ste samo imali sreću da se rodite u zlatnoj kolevci za razliku od siromašnog naroda koji neprestano potcenjujete i ponižavate.“
„Ivane, neću dozvoliti da...“
„Nisam ni tražila vašu dozvolu! Smučili ste mi se više. Ćutim od kad vas poznajem. Prvo, zato što ste stariji od mene. Drugo, zbog toga što ste otac mog supruga. Ali sve ima svoje granice a vi ste odavno prešli svaku. Zbogom gospodine ako se tako uopšte možete nazvati. Zbogom zauvek.“

Krenula je besno ka izlazu. Bacio sam pogled na svog oca koji je bio vidno šokiran. A zatim sam bez reči krenuo za njom. Sada je za tim stolom ostala samo jedna osoba.

Kada smo izašli iz kuće ona se osmehnula.

„Jel ti sada lakše?“, upitao sam je
„Mnogo. Odavno sam imala želju da mu sve ovo kažem. Jel nisam preterala?“
„Ne, nisi. Ne brini.“
„I ja mislim. Možda je trebalo još malo...
„Ana... Ipak je on moj otac...“
„U pravu si. Zato sam se i suzdržavala.“

I tako smo tog dana ostvarili jednu od njenih želja. Jedna manje. Ali u tom trenutku sam se susreo sa poražavajućom činjenicom. Dužina liste želja u direktnoj je vezi sa dužinom vremena koje mi je preostalo da provedem sa njom.

Nastaviće se....

Pročitala sam i ove dvije epizode. Zaista čovjek uživa čitajući. Jednostavno, a životno, realno i samim tim i tužno. Hiljade i milioni ljudi se suočavaju sa bolešću najmilijih i sa njihovim gubitkom. Ne nosi se svako na isti način, ni strana koja odlazi ni strana koja ostaje. Ana je odlučila da će vrijeme koje joj je ostalo iskoristiti najbolje što može dok je Ivan odlučio da bude jak zbog nje, a u sebi se raspada.  Sviđa mi se što je priča pisana u prvom licu što doprinosi tome da je ličnije doživljavam i bolje razumijem što oni prolaze. Voljela bih da vidim i Anina razmišljanja i proživljavanja, ali kapiram da nije takav koncept priče.

Prve dvije želje su baš realne, i vjerujem da bi dosta ljudi u takvoj situaciji željeli da urade tako nešto, pa čak i da im  se ne bliži smrt. Što se tiče prve želje, dosta je toga što se prećuti ljudima iz raznih razloga, možda zbog poštovanja prema nekom drugom( u ovom slučaju bračnom drugu),a možda zbog nedostatka petlje. Dođe momenat kada čovjek pukne, kada kap prelije čašu, ili kada kao Ana shvati da više nema vremena. Situacija kod Ivanovog oca je takođe realna, i nešto slično imamo u dosta porodica. I da, na takve stvari ne treba ćutati od samog starta. I malo mu je i rekla.

U četvrtoj epizodi mi se sviđa što je dodato još detalja iz njihovog svakodnevnog života. To baš daje čar. Odlazak u kino, šoping... Lijepo si to opisao, tačno mogu da proživim tu priču dok čitam. I tačno je da sitnice jako mogu da usreće. Dodao si i nešto nesvakidašnje. Seks u kolima u pokretu. Ne znam da li je simpatično ili je za osuđivanje. Ipak dovode u opasnot ljude oko sebe. Iako su ulice bile prazne nikad se ne zna...

Skakanje padobranom ili slične avanture je takođe nešto što ljudi obično žele, ali nemaju petlju da to ostvare. Zato mi se i sviđa što je i tako nešto uvršteno. U tom postupku se posebno vidi njegova ljubav posebno što se boji visine.   Baš me zanima koje su njene sledeće želje.

Pretpostavljam da možda ta sedma, šokantna, ima veze sa samom njenom smrću, tj. s tim momentom kad se približi  kraj njenog života. Zanima me pošto si rekao da ti je teško bilo pisati kraj.