Protiv vremena

Znači mi ova priča, onako na ličnom nivou. U Aninoj koži nisam bila (i nadam se da nikada neću ofc), ali jesam na neki način u Ivanovoj. Opet, nisu isti odnosi u pitanju. U mom slučaju se radilo o mojoj majci koja je umrla od karcinoma sa mnogobrojnim metastazama.

Svejedno, poenta je da imaš nekog bliskog, nekoga koga jako voliš i znaš da ga uskoro više nećeš imati. I ne možeš da uradiš ništa kako bi to sprečio.

Možda je najviše zastrašujuće to što mi zapravo nemamo pojma kako bismo reagovali u jednoj istinski deprimirajućoj situaciji, ni kako bi to moglo da utiče na nas...sve dok nam se ne desi.

Teorija je jedno. U teoriji smo ubeđeni da bismo postupili ovako ili onako, oslanjamo se na svoj karakter, na svoje moralne odrednice, na načela kojima se svakodnevno vodimo i tako kreiramo naše imaginarne doživljaje imaginarnih okolnosti.

Međutim, ako i kada imaginarno postane stvarno, uglavnom dođe do subverzije očekivanja koja smo gajili od sebe.

Evo, ja sam samu sebe šokirala svojim reakcijama na majčinu nadolazeću smrt. Nisam mislila da ću se u tim trenucima, trenucima njenog laganog umiranja, toliko okrenuti ka svojoj budućnosti, da ću se fokusirati na ono što sledi nakon što ona umre. Bio je to nalet neprirodne ambicije u pogrešnom momentu. Ne umem drugačije to da vam opišem.

Tako da mi uopšte nije iznenađenje što je Ivan spreman da ispuni svaku Aninu poslednju želju, uključujući i rizik totalnog samouništenja poput drogiranja "do daske" (uprkos tome što je već bio u paklu droge). To su vanredne životne etape na koje niko od nas ne računa i zato je sve u vezi istih nepredvidivo.

Takođe, Anine poslednje želje me ne iznenađuju. Ne znam koja je najposlednjija, ali me ne bi iznenadilo ni kada bi odlučila da izvrši masovno ubistvo npr. Iz jednog prostog razloga - ljudska psiha je čudo.

Svi mi u suštini znamo da nismo besmrtni, da ćemo umreti, ali ne znamo kada, ne znamo kada nam tačno ističe rok trajanja. Zato ne uzimamo smrt kao bilo kakav parametar, ne baziramo naše odluke i postupke na smrti koja će jednog-lepog-dana-da-nam-zakuca-na-vrata. Što je i normalno, uobičajeno, pa i logično.

Ali, dogodi li se da saznamo do kada ćemo živeti...Zamislite kakav je to preokret za našu psihu koja je naučila da je smrt apstraktan pojam o kojem ne vredi uopšte razmišljati. Ono "ne znam da li ću sutra umreti ili za 70 godina" se pretvori u "znam da ću umreti za oko 3 meseca."

Znači, dođemo do toga da nam dan kada ćemo prestati da postojimo više nije nepoznanica. Opasnosti, rizici, posledice...Nebitni su. Skakanje padobranom? Sex u toku vožnje? Odvaljivanje od droge? Sve to deluje tako smešno i bezazleno u poređenju sa spoznajom o sopstvenom roku trajanja.

Hoću da kažem da za umirućeg čoveka sva pravila i ograničenja, svi principi, svi planovi i kalkulacije počinju da blede pred sasvim izvesnim večnim mrakom koji je najavio svoj dolazak.

Kad se vratim pročitaću i prokomentarisati ostatak...

Uh, ovo ne ide na dobro. Sluti na to da će Ivan na kraju umrijeti i to predoziran. Imala sam takav utisak još kad je izašlo na svjetlost dana da je liječeni ovisnik, a poslednja rečenica me je utvrdila u tom utisku. Scena kojoj je Ivan prisustvovao u bolnici je, vjerujem, posebno doprinijela njegovoj odluci za samouništenjem... Inače, smatram da se takve stvari iz prošlosti ne smiju kriti bračnom drugu, ali razumljiva je njegova želja da joj to sakrije, kao i želja da joj u svemu udovolji. Mislim da je ova 4. želja poslijedica nekog Aninog bunta, inata, prkosa prema životu... Ono život me je zeznuo, ali sad ću mu se osvetiti i bar sada biti "nevaljala"... Ipak da je znala za Ivanovu prošlost i rizik koji  uzimanje droge nosi za njega, mislim da mu ne bi ni predočila tu želju .

Ali zašto baš meni? Ili bolje reći zbog čega baš sada?

Znam ovaj osjećaj. Desilo mi se baš skoro da sam veći problem imala sa zašto sada u odnosu na zašto mi se desilo.

Ana, znam za tvoje iskustvo. I u suštini što god se kaže i napiše zvučaće kao kliše. Ali, definitivno si se zrelo nosila sa bolom, i bila si jaka. Tačno je da nikad ne znamo kako ćemo nekad reagovati, niti koliko tačno možemo da podnesemo, i da zato ne možemo stvari u ovakvim iskustvima gledati samo iz svog ugla niti sa predrasudama. Pored cijele muke i bola, čovjek se u takvoj situaciji sretne i sa osudama na račun toga kako se ponaša i kako se nosi sa bolešću i smrću voljene osobe. Kao da postoji šablon po kojem se u takvim momentima treba živjeti.

Zamislite kakav je to preokret za našu psihu koja je naučila da je smrt apstraktan pojam o kojem ne vredi uopšte razmišljati. Ono "ne znam da li ću sutra umreti ili za 70 godina" se pretvori u "znam da ću umreti za oko 3 meseca."

Sigurno je neopisiv osjećaj. Jezivo neopisiv. S druge strane poznajem osobu koja je imala rak i kojoj bi bila radost da joj je neko rekao da će umrijeti u tom roku, samo da se ne muči u bolovima. Ipak, operacija je kod nje bila uspješna.

Ana, nisam znao za tvoju mamu. I kao što Kristina kaže, šta god ja sad rekao biće kliše. Najvažnije je da si se ti sama izborila sa tim, prosto ja sam stava da moramo da se pomirimo sa takvim stvarima, valjda naučiš da živiš sa tim. Mislim to zna samo neko ko se našao u takvoj situaciji.

Takođe, Anine poslednje želje me ne iznenađuju. Ne znam koja je najposlednjija, ali me ne bi iznenadilo ni kada bi odlučila da izvrši masovno ubistvo npr. Iz jednog prostog razloga - ljudska psiha je čudo.

Anine želje su kao što vidite ništa sada nerealno niti vau. Prosto nešto manje više svakodnevno i realno. Eto sad ova poslednja, neko bi mogoa da kaže šta će joj to. Ali eto kako je sama rekla zašto da ne proba i to. A tu je i ta neka nepravda koju ona oseća. Ništa nije radila od toga u dosadašnjem životu a na kraju će otići pre onih koji su u mnogo čemu gori od nje.

Znači, dođemo do toga da nam dan kada ćemo prestati da postojimo više nije nepoznanica. Opasnosti, rizici, posledice...Nebitni su. Skakanje padobranom? Sex u toku vožnje? Odvaljivanje od droge? Sve to deluje tako smešno i bezazleno u poređenju sa spoznajom o sopstvenom roku trajanja.

Upravo to.

Mislim da je ova 4. želja poslijedica nekog Aninog bunta, inata, prkosa prema životu... Ono život me je zeznuo, ali sad ću mu se osvetiti i bar sada biti "nevaljala"... Ipak da je znala za Ivanovu prošlost i rizik koji uzimanje droge nosi za njega, mislim da mu ne bi ni predočila tu želju .

Evo upravo je Kristina napisala nešto slično kao ja. A taj deo gde je on sakrio od nje svoju prošlost nije slučajno ubačen. Time sam hteo da pokažem kako takve odluke mogu da dovedu do nekih opasnih stvari. Da je ona znala za to nikada ne bi napisala tu želju. A sad šta će biti videćemo. Da ne idemo predaleko, ne mora da znači da će se on vratiti starom poroku.

Znam ovaj osjećaj. Desilo mi se baš skoro da sam veći problem imala sa zašto sada u odnosu na zašto mi se desilo.

To je sve ubačeno kako bi dalo veću realnost priči. Bilo bi malo bezveze da sve teče glatko. Kao što si sama prokomentarisala u prve dve želje gotovo da se nije moglo ni naslutiti kakve probleme imaju. Sad je već počelo polako da se komplikuje.

I ne znam da li vi imate prevelika očekivanja od te poslednje želje. I ona je poprilično realma i životna. Možda se i razočarate.

I ne znam da li vi imate prevelika očekivanja od te poslednje želje. I ona je poprilično realma i životna. Možda se i razočarate.

Ne vjerujem da ću se razočarati, ja sam bila radoznala i oko prethodnih želja, iako si rekao da su životne i realne. Ni sa jednom se nisam razočarala. I sad sam radoznala, ne samo oko zadnje, nego i oko dvije predzadnje.

Nema još dve želje. Samo još jedna. Ostao je još jedan deo.

I nažalost još uvek nisam bio u Njijorku. Ali nadam se da će biti prilike.

A za ovo oko filma i telemunda. Previše lepo da bi bilo stvarno. Ali morma priznati da i ja tako nekad dok gledam serije pomislim zašto ja nemam priliku da napišem scenario za neku. U fazonu sam dal su svi scenariti postali ovoliko nemaštoviti i dosadni. Ja iz sprednje sednem da pišem wn i bez lažne skromnosti mogu reći napišem zanimljiviju priču od nekog profesionalca.

Ovaj momenat baš daje neku realstičnu notu ovom putovanju. Nije sve glatko prošlo, nisu 100 % uradili sve što su htjeli, jer ipak nešto se zaboravi i smetne s uma.

Bilo je već takvih momenata ranije. Prosto kao što sama kažeš daje neku realnost priči. U životo nikada ne teče sve po planu.

Što se Ane i njenog duha tiče. Mislim da je od početka jasno o kakvoj ženi je reč. Prihvatila je svoju sudbinu i rešila da živi punim plućima do kraja. Ali već nakon dal trećeg dela vidimo da je bolest polako sputava u tome.

I ostao je još samo jedan deo. Konačno ta želja koji toliko čekate i epilog cele priče.

Ja sam bila ubjedjena da ima 9 dijelova, odnosno 7 želja. Ok, znači više me ništa ne dijeli od misteriozne želje.

Ali morma priznati da i ja tako nekad dok gledam serije pomislim zašto ja nemam priliku da napišem scenario za neku. U fazonu sam dal su svi scenariti postali ovoliko nemaštoviti i dosadni. Ja iz sprednje sednem da pišem wn i bez lažne skromnosti mogu reći napišem zanimljiviju priču od nekog profesionalca.

Pa upravo tako. Žao mi je što u životu kod mnogo toga nije u stvar u talentu nego u okolnostima.